#strah

Zamućen mi je um suzama u očima

Sutra je novi dan, sakupljam snagu da osmehnem se

Kad prespavam noć, mrak rasprašiće se

Pobegla bih od stvarnosti, nista ne pruža utočište

Ja sam velika devojčica, očekuje se da stvorim sklonište

Suze me guše, put više ne vidim jasno

pod ovim nebom

večeras

zaleđena

na mostu vremena

posmatram

peščani sat

pun zvezdane prašine

danima prošlim

nevidljivo ušće

u dane buduće

nažulja me neodlučnost

pod stopalima

ipak nedovoljno da potrčim

može li se umreti

od stajanja u mestu?

najduži su minuti

pred svanuće

pružam prste

da ih zadržim,

da sprečim

prve zrake jutra

koji će mi nežno

okupati lice

telo se aklimatizovalo

na noći

samotne

hladne

a koža

još pamti

opekotine

nadanja

obećala bih

ovaj put

neću leteti

preblizu sunca,

ali sam se

uverila

da drugačije

ne umem.

Htela sam da se okrenem, otrčim ti u zagrljaj, ušuškam glavu uz grudi kao dete kada se uplaši.

A plašila sam se.

I plašim se...

...Da će se ova ludačka vatra koja bukti između nas, ugasiti dok se vratiš.

...Da ćeš spaliti preostale neispisane strane naše knjige i staviti poslednju tačku.