#tebi

Nisam te zaboravila.

Ali sam umorna.

I drugačija.

Svesnija.

Možda nisam zrela, ali jebiga,

za to je kriv moj (smeh) horoskop.

Ne znam kako ću sutra sama sa sobom,

a kamo li sa njim.

On je tu.

Već godinama.

Dišem.

Voli me.

Volim ga.

(Znači mi.)

Emocija.

Ljubav?

- Možda.

Ali nije kao ti. On je: Malo

pametniji, oštriji, dosadniji, ozbiljniji

pun vatre i pravaca koji lome moju strast.

Ali...

Prati me.

Dok ja balansiram.

Dok se smejem pod tuđim krovovima,

dok vrištim sama sebi u glavi,

dok sisam razne strasti iz života kao da je poslednji gutljaj vina.

I još nešto, jebem ti sunce jer:

nisam zadrhtala onako davno.

Nisam se smejala iz stomaka glasno.

Nisam vrištala sa krova neke Beogradske zgrade.

Nisam ni pokazala sise mesecu i zvezdama.

Nisam osetila sunce i rosu na telu u jutarnjim časovima tu u kutku neke nepoznate ulice u tom dobro poznatom delu grada.

Nisam sedela u parku i pila pivo dok mi je sve bilo ravno.

Nisam ni pokazala srednji prst nekom ružnom liku iz gradskog autobusa.

Nisam se razbacivala telom, glasom, strastima.

Nisam bila ja.

Odavno nisam plesala sama po stanu dok mi muzika pršti u glavi.

Odavno nisam grlila noć kao da ću umreti sutra.

Odavno nisam volela gorko i slatko u istom dahu.

Odavno nisam urlala, plakala, sisala strast iz vazduha, jela život kao poslednji zalogaj.

Odavno nisam pustila da me vatra spali, da me mržnja i želja pogode u stomak i srce odjednom.

Možda još nisam zrela,

ali sada sam drugačija.

Svesnija.

Spremna da nosim bol, želju, strast,

bez tebe, ali sa sećanjem koje gori.

Sa sobom.

Konačno.

Živom.

Odavno.

I mrzim te.

Jer mržnja je lagana kad te ne vole,

ali je pakao kada ti još uvek voliš.

I u tom paklu,

ja plesem, vrištim, pijem, volim, j**em život, i gubim se,

sama, NE! ali konačno, neumorna.

Casu koju si isprljao pre dva dana

Ti je operes

Tanjire od dorucka sklonis

Jer nema ko ako ti to ne uradis

Odes na kafu sam

Smejes se dok komsiji odgovaras na pitanje “kako si”

Smejes se, jer lazes

Kazes “evo uzivam”

Muziku slusas sam,

Pa nastupas pred ogledalom

Nema ko da vice “TISE!!”

Jer vec dugo nema nikoga tu pored

Grlis jorgan, jer prazne su ti ruke

Tebe dugo vec niko ne grli

Ali kazes jedan dan manje

A koliko godina vec brojis taj “dan manje”?

Garderoba je uvek lepo slozena

I sve je u stanu na svom mestu

Jer nema ko da napravi lom

Nema ko da rasturi krevet

Sam se smejes

To je gore

Nego kad sam places

Bezis od usamljenosti koja je

Nekim cudom

Uvek korak ispred tebe

I uvek pobegnes pravo njoj u zagrljaj

Omiljen si u drustvu,

Ali je l imas ti omiljeno drustvo?

o meni koju ti nikada

nisam rekao.

Prezirem da čekam.

Redove u pošti

organski

ne podnosim,

večito neku žrtvu da mi

poštu pokupi nadjem.

Kolaps u saobraćaju

svakog radnog dana

oko 14h,

pa večito moram

da podgrevam

ručak koji

je za 14:30 bio planiran.

Konobara koji sa totalnim

neznancem dvadeset minuta

o neobaveznim temama priča,

dok ja četvrtu po redu palim

čekajući espresso da smirim

ovih hiljadu misli po glavi.

Ja sam od onih koji se

ne ostavljaju za sutra.

Koji se ne zadovoljavaju

tek po nekom porukom,

pozivom koji kraće nego

cigareta traje.

Ja sam od onih koji znaju

da život nema reprizu,

pa prokleto kunem svaki

jeb*ni dan kad mi nisi blizu.

Čekanje me je naučilo

da ništa više u životu ne čekam.

Znaš,

mnogo puta se

na istu stvar opekao.

Ili me je u nezgodnom

trenutku zateklo,

ili došlo kada sam

već prestao da želim.

Shvati,

to ja od života više ne želim.

Ne želim da se

ohladim od tebe,

da budem poput kamena,

poput one sive,

hladne novembarske noći,

ali hteo ili ne hteo,

plašim se da će jednom

i ta prokleta noć doći.

Ne mogu da čekam

dok ti vreme poklanjaš

nekima koji mi nisu ni do kolena,

nekima koji ulozi

muškarca nikada

neće dorasti,

nekima kojima

će već sutradan kod tebe

u telefonu biti blokiran broj,

kada dodješ na moje reči,

kada shvatiš koliko

ništa nisi znala o sreći.

Još jedan broj će

tada biti van funkcije.

Hiljade poziva,

hiljade poruka,

ništa od toga ja neću videti.

I kunem ti se,

sekunde jedne

neću sebe kriviti.

Jer vreme koje

bih ti ja poklonio

je vreme koje i nakon

sede kose traje,

vreme koje se nesebično daje,

vreme koje ne zna za kajanje.

Samo da znas,

jedan voz na peronu stoji,

ka ljubavi vozi,

tebe čeka...

Čeka,