#misli

No ja samo vidim koliko su ljudi slabi i tako olako pravdaju svoje postupke.

Sledeća stavka u svemu tome jeste, da učestala promjena partnera stvara osobu koja kasnije u potpunosti postaje nekompetenta na monogamiju.

Na svu sreću, ili žalost, tako ćeš misliti mnogo kasnije, stigneš na projekciju prvog filma, ali se radnja ne odvija onako kako si htio. Zaplet, rasplet, glavni dio, sve se izmiješa, i više ne znaš da li si uopšte sretan jer si stigao i uhvatio taj prokleti trolejbus.

Cijelim putem si se radovao, sanjao, mislio kako će te film oduševiti, jer je naslov bio idealan.

Cijelim putem si izmišljao scene, zamišljao glumce, crtao pejzaže.

Sada kad si stigao, shvataš da si stigao na jedno veliko ništa.

A možda, da si malo zakasnio, došao bi neki drugi trolejbus, koji prolazi nekim drugim putem, koji bi zapeo u gužvi dok bi crveno na semaforu trajalo predugo.

I onda bi, na koncu, propustio prvi film, i nikad ne bi saznao koliko očekivanje može da sruši čovjeka.

Ovo nije priča o filmskom maratonu, ni o trolejbusu.

Ovo je priča o prerano zaključanoj sudbini.

Imaš 21 godinu, krvnički se trljaš sunđerom u kadi ne bi li što pre skinula njegov dodir sa sebe. Mrziš pomisao da su te pipale ruke koje te ne vole i da se taj dodir nikako ne može sprati. Jecaš dok to činiš i čekaš da te prođe.

Imaš 27 i često se osećaš usamljeno. Piješ vikendima ne bi li ti oni što pre prošli, jer radnim danima bar imaš neku svrhu. Kukaš kad se napiješ, onako iz srca, svim glasom i čekaš da prođe.