#misli

-Znam da se nismo dugo culi, ali htjela sam te pitati da li mi mozes donjeti moj lancic? To je bio poklon od moje majke, i ne zelim taj poklon izgubiti.

-Zao mi je ali bacio sam tvoj lancic.

-Lazes, znam da lazes.

-Lejla, ne lazem, ja lancic vise nemam, znas da nikada nisam cuvao stvari, i dopustao da me uspomene lome.

-Znam da ga nisi bacio, ali ostavit cu ti ga, jer znam da ces ga ti vjerovatno bolje cuvati od mene, ali mi obecaj jednu stvar? Znam da nikada ne krsis obecanja. Jednog dana cu doci po lancic, obecaj mi da ces ga cuvati, nebitno koliko vremena prode, ali ja cu se vratiti tebi, i ostat cu, sada jednostavno nije bilo vrijeme za nas.

-Obecajem Lejla.

Deset godina je prosla od naseg zadnjeg poziva, ja sam taj lancic cuvao sve te godine, jos uvijek ga imam u onoj mojoj kutiji tajni na ormaru. Nije se nikada vratila a ja sam znao da nece doci, samo nikada nisam nasao snage da pustim sve ono sto je ostalo od nje. Ona se udala u Junu.

Nisam sigurna,

kada smo tačno postali

sve ono što sam mislila da

nikad nećemo biti?

Na svu sreću, ili žalost, tako ćeš misliti mnogo kasnije, stigneš na projekciju prvog filma, ali se radnja ne odvija onako kako si htio. Zaplet, rasplet, glavni dio, sve se izmiješa, i više ne znaš da li si uopšte sretan jer si stigao i uhvatio taj prokleti trolejbus.

Cijelim putem si se radovao, sanjao, mislio kako će te film oduševiti, jer je naslov bio idealan.

Cijelim putem si izmišljao scene, zamišljao glumce, crtao pejzaže.

Sada kad si stigao, shvataš da si stigao na jedno veliko ništa.

A možda, da si malo zakasnio, došao bi neki drugi trolejbus, koji prolazi nekim drugim putem, koji bi zapeo u gužvi dok bi crveno na semaforu trajalo predugo.

I onda bi, na koncu, propustio prvi film, i nikad ne bi saznao koliko očekivanje može da sruši čovjeka.

Ovo nije priča o filmskom maratonu, ni o trolejbusu.

Ovo je priča o prerano zaključanoj sudbini.

Imaš 21 godinu, krvnički se trljaš sunđerom u kadi ne bi li što pre skinula njegov dodir sa sebe. Mrziš pomisao da su te pipale ruke koje te ne vole i da se taj dodir nikako ne može sprati. Jecaš dok to činiš i čekaš da te prođe.

Imaš 27 i često se osećaš usamljeno. Piješ vikendima ne bi li ti oni što pre prošli, jer radnim danima bar imaš neku svrhu. Kukaš kad se napiješ, onako iz srca, svim glasom i čekaš da prođe.