#stevandanicic

sinoć sam je video na kratko i bezopasno. jedva sam izvukao živu glavu.

– Šta smo mi?

– Da, nikad nismo rekli šta smo tačno – počeo je

– U pravu si što pitaš. Ali zašto bismo imenovali? Kada nečemu daš ime, ograničiš ga. A ja bih da me voliš neograničeno...

– Zadovoljna sam odgovorom!

Taj smeh, na toj osobi, budio je ceo mehanizam od koga je Es bio satkan. Rekao je:

– Slušaj... Želim da te svaki dan podsećam koliko si predivna, ali me ostavljaš bez reči.

– Ja sam kriva! Hoćeš da me uspavaš?

– Hoću, bleso.

Bleso? Idiotski. Zašto je to rekao? Izvadio je notes i čitao sve što je našao. Slušala je njegov glas, ali ovaj put nije uspevala da zaspi.

– Ej, ne moraš više. Neću da te mučim i noćas.

– Nema veze, volim da te uspavljujem.

– A ja volim tebe – presekla ga je pospanim glasom.

Nije imao spreman odgovor. Nipošto. Iako je verovao u ljubav, nikad mu se nije desilo da bude dovoljno blizu da čuje reči. Rekao je:

– Odustajem. Želeo sam da te svaki dan podsećam koliko si predivna. Ali me svakog dana sama podsećaš.

– Neograničeno – prošaputala je Kuma, za sebe.                                                    Hteo je da kaže da je nekad bila toliko pametna da je zaboravljao koliko je zapravo lepa, ali to bi svako mogao da zaključi. Dok ju je uspavljivao, meškoljila se i zaspala. Avion bi katkad proleteo iznad njene kuće pa bi se probudila. U bunilu bi upitala šta se dogodilo, a on bi, kao i uvek, objasnio je da je proleteo avion, pa se samo uplašila.

– Nastavi da spavaš, a mi nastavljamo sutra.

Međutim, u trenu kada je spuštao slušalicu, iznenada je najtiše viknula:

– Ljubavi!

Svaki presek u stomaku sekao je deo po deo osamljenosti na koju je bio navikao sebe. Osetio je toplinu koja nikad nije putovala ka njegovom srcu. Širila se dok je glumio pospanost.

– Mmm?

A ona će, kroz san:

– Volim te. Puno.

Nasmešila se i prekinula. Nije se ni pobunio da se ne kaže puno, već mnogo. Ostao je da leži i razmišlja.

Poslednji

Opet se vraćam onim našim noćima kad smo se gurali u jednom krevetu pokušavajući da zaspimo, jedno na drugom, jedno pored drugog. Negde sam pročitala da svako od nas ima onu osobu kojoj je sve dozvoljeno. Jednostavno je, tebi je sve dozvoljeno. Da, Stevan Daničić je to napisao. Što li uopšte čitam to kada me svaka reč podseti na nešto što bih ja napisala u mraku, zatvorenih očiju, pored tebe.

Stalno mi se vraćaš. Ti imaš nekog svog. Ja nisam sigurna da li sam ti našla zamenu. Nisam sigurna zašto se vraćaš, zašto mi se vraćaju te noći punog meseca na moru kad ti i ja nemamo ništa, ma nikad nismo ni imali nešto, bar ne ono što ti sad imaš sa njom, bar ne ono što sam ja imala sa svakim posle tebe koji je pokušao da te zameni, bar na kratko, bar malo. Jebiga, nijedan nije bio kao ti u celosti, imali su samo neke sitnice koje bi me zadovoljile u jednom trenutku i kao bila bih srećna, ali odbacivala sam to vrlo brzo, ne, nije mi to trebalo.

Ne znam tražim li uopšte odgovor na sve ovo. Ne znam treba li da znam neke stvari koje se prićutkuju. Ne znam ima li uopšte svrhe tražiti neka značenja u beznadežnim pogledima, treptajima i trzajima.

Valjda je tako bolje.

znam da nije opravdanje

ali nisam

nisam ni prvi ni poslednji

koji laže

zato što ga je sramota

od istine.

eto, želeo sam te.