#pesma

‎Vratio si se sa mirisom tuđih gradova

‎u kosi,

‎kao da si osvojio svet

‎a izgubio adresu.

‎

‎Stajao si na mojim vratima

‎kao kiša koja zna da nema gde,

‎ali ipak pada.

‎

‎Nisam ti otvorila odmah.

‎

‎Pustila sam da tišina

‎odradi svoje —

‎ona zna da boli jače od reči.

‎

‎Sećaš se kako si me lomio?

‎Kako si me ljubio kao da goriš,

‎a odlazio kao da nikad nisi bio tu?

‎

‎Ja se sećam.

‎

‎Sećam se postelje koja je mirisala

‎na dim i znoj,

‎na obećanja bačena kroz prozor

‎u tri ujutru.

‎

‎Sećam se kako sam te čekala

‎kao budala

‎sa karminom razmazanim

‎i ponosom na podu.

‎

‎Ali znaš šta?

‎Ja više nisam ta žena.

‎

‎Moje suze su presušile

‎i od njih sam napravila vino.

‎Sad pijem sebe,

‎i jaka sam.

‎

‎Moje noge više ne drhte

‎kad te vidim.

‎Drhte samo zidovi

‎jer znaju —

‎nećeš me više rušiti.

‎

‎Strast još postoji.

‎Gori ispod kože,

‎u stomaku,

‎u načinu na koji te gledam.

‎

‎Ali sad ja biram.

‎

‎Ako te poljubim,

‎to je zato što hoću,

‎ne zato što mi trebaš.

‎

‎Ako te skinem,

‎to je jer želim da osetim vatru,

‎ne jer se plašim samoće.

‎

‎A ako zatvorim vrata —

‎to je zato što sam konačno

‎naučila

‎da ljubav ne sme da boli

‎više nego što greje.

‎

‎Noć je tiha.

‎Ti stojiš.

‎Ja stojim.

‎

‎Ali ovaj put,

‎ja ne čekam da me spasiš.

‎

‎Spasila sam se sama.

Zakačila me ramenom na pešačkom

U jakni boje cigle i srebrnim alkama

Prepoznala sam njihanje kukova

Koji je odvode u besciljnost

Osetila ubod zavisti

Koji mi se zariva duboko

Ispod svih izgovora

Želela sam da bacim telefon iz ruke

Sjurim do prve govornice 

Koja odavno ne postoji 

Zatvorim se u portal između mene i sveta

Veliki grad u kom niko nikog ne čuje

Nestaje kada mu okrenem leđa

Utonem u ritmičnu tutnjavu

Ljubavi preko žice

Ovo je hitan poziv

Probudi se

Ustani

Trči

Beži

Saznala sam da voleti nije opsesija

I opsesija nije spas

Utočište nije tuđe rame

Zaljubiće se u ulogu - uloge nisu ljudi

Izbegavaj psihijatriju 

Patologija kakvu imamo još nije opisana

U udžbenicima na medicinskom fakultetu

Imamo još samo nekoliko snežnih zima

Do sledećeg velikog potopa 

Ne lupaj glavu godinama

Poludećeš od nedostatka smisla

Ili je lupaj - imaš koju viška da protraćiš

Nestani i vrati se i reci naglas

Da si možda bila u pravu ono sa 19 

I sada ne piješ lekove iz inata

Ali zaboraviš na sve kada gledaš u pseće oči

Vodene površine

Lepe žene

I setiš se svega 

Na terapeutskom kauču

Za volanom

Kad ostaneš sama 

I maločas,

Posebno maločas,

Kada si u sred gužve srela nju.

pa da ko ja tebe i ti nekog volis isto

On je tišina pred nevreme,

pogled koji ne obećava — ali ostaje.

Rečenica bez tačke,

i dodir koji se nikad ne desi.

On je „možda“ s pulsom,

čekanje koje ima lice,

muškarac koji ne čita pesme —

stari muk

jedna priča koju ćutim ja

jer nije joj suđeno bilo.

Postoji i život, mala kuća

i ta deca, što se igraju