#daljine

jeste što ne mogu da budem pored tebe

kada te nemiri muče i

kada se boriš sa svojom glavom,

a znam da bi jedno “ej, biće sve u redu”,

držanje za ruku,

poljubac i zagrljaj rešilo sve.

дани пуни су ћутања

Dani puni su ćutanja

Noći pune su lutanja

“Tražiš onoliko koliko pružaš.”

i to je zapravo sve što je trebalo da shvatim.

stao ispred zgrade

upalio sva četiri svetla

i rekao:

“Čekaj moram da izađem da te zagrlim.”

A to je jedan od onih zagrljaja

u kojima se osećaš

najsigurnije na svetu

i kao da baš tu pripadaš,

kao da je po tebi krojen.

Znam da nije dobro,

ali ponovo mi se beži od sveta,

samo jedna osoba mi je na pameti

čije mi prisustvo ne bi smetalo

dok budem bežala.

I nije mi jasno

zašto me večito prati osećaj da kasnim,

da sve što radim,

dešava se u nekom pogrešnom momentu

i da ne znam hoću li ikada

zaista biti srećna.