#volela

Volela bih da se vratim u vreme kada me je drug u koga sam bila zaljubljena grlio pola sata bez prestanka na ulici. Samo da mu kažem: “Ne moraš ništa da mi budeš, ali nastavi da me grliš još pola sata”. Malo je ljudi za zagrliti, za mene, recimo, sve manje. Ali nama treba da nam neko bude nešto. Ali nama treba da nas neko zove svojima.

I dok zamišljam kako mi za rođendan dolazi i peva "Oprosti što sam tvoju ljubav krao, oprosti što ti ljubav nisam dao, jer ti si samo pravu ljubav htela, jer si me volela", a ja onako, kao u španskim serijama, sa suzama u očima ga grlim - e dok to zamišljam sa glupavim kezom na licu, mogu da spremim tri ispita, preplivam Dunav do Petrovaradina, popijem 5 vinjaka, a ne napijem se, ne odspavam jedno celo popodne i ne zakasnim da se nađem s nekim.

Volela bih da poneki ljudi znaju bar jedan delic nase price.

Od svih koje sam nekada volela, ostale su mi pesme kao uspomena - bilo da su mi nekada posvetili tu pesmu, samo poslali, spomenuli da vole ili pevušili nekad usput. Šta god sad osećala prema tim osobama, za tih par minuta koliko pesma traje, vrate se sećanja i osećanja. Pitam se, da li je neka pesma, nekom iz moje prošlosti, 'moja' pesma i da li samo na mene misli dok je sluša?