#omiljeno

Danas sam otvorila kutiju sa uspomenama, kutiju iz moje "mladosti". Znate ono u filmovima, svako u garazi ili na tavanu ima neku staru prasnjavu kutiju sa vec zaboravljenim uspomenama sa putovanja, sa slikama, igrackama... Ja imam jednu takvu kod mame u garazi. Pored slika i uspomena sa deckom/muzem, najvise ih imam sa starim drugaricama. Iznenadila sam se koliko sam srecna bila. Na svakoj slici se smejem, plezim, ne znam, to sam uvek radila kad se slikalo, izgledam opusteno, blesavo. Kad to uvidim, oci mi se pune suzama jer shvatam da u "odraslom" zivotu nemam ni jednu takvu iskrenu sliku sa drugaricama (sada kad malo bolje razmislim, mislim da imam dve slike u poslednjih nekoliko godina sa nekom drugaricom??). Shvatam da sam se mnogo promenila, ne dozvoljavam ljudima vise da me upoznaju, ne pokazujem im da znam da budem neozbiljna i tako iskrena, nekako uvek glumim emociju. Mozda je to samo zato sto sam odrasla, mozda su samo deca/tinejdzeri takvi kao ja na tim slikama? Zalim sto sada kad sam odrasla nema vise tako opustenih prijateljstava, uglavnom je sve nesto iz kurtoazije, cisto da jednom-dvaput godisnje imas sa kim da popijes kafu, a odlazis na tu kafu jer si toliko deprimiran sto nemas vise slika u odraslom zivotu i vise uspomena sa prijateljima.