Osecam se pomalo prazno. Vapim za Ā dodirima, vapim za emocijama, za neznoscu. Osecam da mi je potreban neko ko ce da me drzi kada padam, kao sada na primer. Treba mi neko da me motivise svakog dana i podrzava, zelim da se osecam voljeno, jednom, onako filmski, onako stvarno i lepo. Zasad...toga nije bilo, dobro, bilo je zamalo, mozda, ali opet nisam sigurna u to.
Priznajem da me boli to sto ljudi tako lako odustaju od mene, priznajem da i dalje patim za vecinu bivsih...Trudim se da to ne radim, trudim se da ne razmisljam o njima, ali ipak razmisljam. Boli me sto shvatam da nijedan od njih nije osecao onoliko koliko sam ja prema njima. Naravno da nisam za svakog osecala istu kolicinu ljubavi, prema nekome manje, prema nekome vise. Nekog sam volela nekog Ā i nisam, ali sam imala emocije duplo vise nego oni. Ja sam se njima otvorila duplo vise nego sto su oni mene. Ispala sam glupa, znam to, naivna, kao i uvek. Iznova i iznova ista prica. Ne znam kome vise mogu da verujem a kome ne, zasad nijedan nije ostao, svi su otisli cim su primetili da moraju malo da se potrude oko mene. Nisam htela tako lako da im se predam, tako lako da pristanem da udjem u vezu sa njima, nisam im bila dovoljna takva, pa su eto...otisli. Navikla sam ja na to, ali zar ce vecno ovako da bude? Htela sam samo da imam nekog pored sebe, ko ce da ima iskrena osecanja prema meni, ko nece da mi glumi i obecava neka pusta obecanja. Ocigledno mnogo trazim, ponekad pomislim i da nije tako vec samo trazim od pogresnih osoba. Ali, ocigledno da je do sada svaka osoba bila pogresna. Pokusavala sam da skontam sta je problem, da li je problem u meni, da li sam previse napadna, mozda dosadna, ili ipak ja nisam problem? Moj problem je jedino sto sam sebi dozvolila da mislim da nisam dovoljna i da sam ja kriva sto im ne odgovaram takva kakva sam. Naravno da je ovo tipican klise kada kazem da zelim nekog ko ce da me voli takvu kakva sam, ali istina je, Zasto bih se menjala zbog nekog? Ne vidim poentu u tome, Mnogima sam davala jednu, drugu pa i trecu sansu, da li se isplatilo? Ne, nije. Nikad. Druga sansa je bila kao, ma hajde, bice sve okej. Nije bilo, bilo je duplo gore. A trecu sansu sam davala samo kada sam bas bila ocajna, kada sam eto bas bila usamljena ili eto, glupa, jer ta treca sansa me je mnogo kostala. Najvise zivaca. Nazalost, ma sta ja radila, ma koliko se ja trudila oni nisu, niti su izgleda hteli, nikad mi nece biti jasno.
Trudila sam se da ne budem napadna, da ne budem previse vezana, da ne ljubomorisem i ne dramim, uvek sam ispala tolerantna i vise nego sto je trebalo i opet nije dobro i opet ne valjam. Uvek je isto i sve se vrti iznova i iznova. Prica se ponavlja iznova i iznova, a ja se uvek nadam da je to sada to. Da ce moja prica konacno imati da kazem neku srecnu poruku, srecni kraj? Nije kraj ali da ce biti eto srecna prica. Nije bila. I taman kada nadjem nekog i kazem sebi, opusti Ā se, to je to sada, okej je. Nije bilo tako, uvek sam na kraju zavrsila povredjena i razocarana. Ali zar toliko mnogo trazim? Zar je toliko tesko izaci na kraj sa mnom? Sta to druge imaju sto ja nemam?
Ovo poslednje pitanje je previse pateticno kao i ovaj ceo tekst, ali me ne zanima, to je moje misljenje i moj stav. Nije me briga sta ce drugi da pomisle. Imam utisak da je tom nekome stalo ali opet, nije to taj siguran osecaj, zapravo mozda i jeste ali ja sebi to ne zelim da priznam, i ako priznam vrtece se sve opet iznova i iznova a ja necu biti u stanju to da podnesem. Kao i uvek. Naravno ne bih trebala mozda da mislim ovako ali sta mi drugo preostaje?
