....ali sve je ostalo isto, oci koje sijaju kada ugledas nekoga, osmeh, zagrljaj, pa čak i poljubac. Usne koje godinama nisi video ostale su iste, najsocnije usne u kojima uzivas više nego u bilo kojim drugim, sve druge su tudje, ove su ostale i bice zauvek tvoje.

Posle mnogo zagrljaja, osmeha i suza, istina te udara po ušima kao kakav hladni vetar. Izgovara "moram da idem". U tom trenutku, u tom momentu shvataš da je taj neko sve, samo ne tvoj, da tog nekog ceka tamo neko, a njemu se ipak ne ide. I tu se završava priča...

I zauvek ce ostati pitanje i misao, "zasto nismo mogli", ali zapravo samo niste smeli. Da vreme ne leči i da se vremenom ne moze zaboraviti ako se iskreno volelo.

Mit dir zu sein, ist ein unfassbares Gefühl.

Uns hat die Kultur unserer Eltern geprägt.

Verliebt aber fremd - andere Mentalität.

Doch bin ich müde, bist du die, die mich stärkt.

Ich weiss ohne dich ist das Wort Liebe nichts wert, Schatz.

Keiner weiss, dass unser Leben verdammt ist.

Zum Glück bleibt dein Lächeln mein ewiges Standbild.“

nikad ne pušta da spavam,

vuče me u sebe kao da sam

slabiji od dima koji udišem,

a tvoje oči, te smeđe provalije,

gaze preko mene kao da

sam trotoar pun opušaka,

i ja im se smejem, jer voleo bih da me

pregaze zauvek.

Ti si lepotica i ubica u istom telu,

ne znaš koliko krvi nosi tvoja tišina i

koliko kostiju lomi tvoj osmeh.

Kad stojiš ispred mene, osećam se bedno,

sirovo, ali i živ – prokleto živ –

i znam da nema viskija,

nema cigarete, nema jebene noći

koja može da me natera da te zaboravim.

Ako je ljubav bolest, onda si ti epidemija

kojoj se predajem bez maske i leka,

jer bolje je umreti od tebe nego živeti bez

tebe.

Nekad mi tišina nije dovoljna. Volim kad mi pričaš i kad te slušam. Pa me nasmiješ. Ili pogledaš svojim oceanskim očima. I tad znam da o drugima ne misliš. Da sam ti dovoljna.

Nekad ne znam o čemu misliš i potrebno mi je da kažeš. Da bi te razumijela.

Nekad nisam svoja i trebaš mi uz mene. Da si tu. Da zagrliš. Da prođe.