#balkanski tekst

Ja sam bio pogrešan

Kad sam tražio da mi kažeš

Koja si strana

Postoje pravila igre

Ti znaš da ne možeš sama.

i lomače koje su potpaljene, djelima koja sam napisala, i bičeve koji su ispleteni od moje duge, tamne kose. 

i ljuto crvenu, spaljenu kožu, čiji se vonj širi selima, i duboke ljutite rane, što odjeću na meni prljaju 

podnijet ću lakše, preboljet ću prije nego kritiku moga uma. 

moje tijelo zna zaliječiti ono što moj um ne može godinama. zato ću prije potrčati nakon polomljenih nogu, nego govoriti glasno nakon pogreške razuma. 

onog trenutka

kada shvatiš

da si izgubio sebe

i da samo ja

umem

da te

Da, šetamo se. Danas smo prvi put posle mesec dana sigurno prošle centrom. Bilo je čudno gledati sve te zatvorene radnje, prazne uličice, uvelo cveće iza prljavih prozora. Bilo je, ipak, lepo. Volim sunce na kapcima, zato i ne nosim naočare. A i zato što ih gubim. Razmišljala sam o vremenu kada će sve ovo proći, o punim kafićima i lepim devojkama u njima. Poželela sam da i ja budem jedna od tih devojaka. Lepa, sređena, negovana. Maštala sam o tome, i u tim mislima znala sam da nisam baš miljama daleko od toga. Osećala sam se lepo, oprala sam kosu, lepo potrefila gde da stavim šnalu, sasvim slučajno. Ispod majice nosila sam lepu crnu potkošulju, ma šta ćeš više za taj seksi filing u kojem se ne vidi ono što te zapravo čini samouverenom. Znate već, kao seksi donji veš ili dobar parfem. Ulični svirač-alkoholičar je prvo držao dugo glavu u rukama, možda nervozan, možda bolestan, možda u krizi. Kasnije sam ga videla na starom mestu, svirao je. Zaobišla sam ga u širokom luku, takvi najverovatnije imaju virus. Takvi? Zašto? Ipak sam to uradila. A mogla sam da ga pogledam i poslušam, svirao je nešto dobro.

Dok smo se vraćale Kosovskom, opet sam, kao i uvek, zastajala kod svakog oluka da čitam poeziju na pravougaonim nalepnicama. Haiku poeziju izvesnog IV. Dugo sam mislila da to znači četiri, tek posle sam pomislila da su to inicijali. A posle sam, kao i uvek, gledala fascinirano u smeće pored “narkomanske kuće”. Trudila sam se da zapamtim šta je tamo, znate već, to je ono što pisci i potencijalni pisci rade. A i stvarno me fascinira ta enormna količina smeća bezobrazno razbacana svuda po Podbari. Ovaj put su se tu našle i neke bokserice. Ko zna kako, to mi deluje kao zanimljiva priča. Ostalo, nažalost, nisam zapamtila. Nema veze, biće tu i sutra, tako raznovrsno, šarenoliko, smrdljivo i ružno, kao što i život sam ume da bude.

Danas nije bio ipak takav dan. Danas sam bila lepa. Pročitala sam Jungovu knjigu, shvatila neke nove stvari o sebi. Napravila sam dobro jelo. Plesala sam uz Bebi Dol pred detetom. Danas je bio dobar dan.

Udahni, izdahni.

Možeš to za što se spremaš.

Vjeruj mi.

moraš se otvoriti za ljubav

kako drugačije misliš

da te nađe?

a ja kažem,

zna gde sam

godinama

nisam menjala adresu,

da je htela

došla bi

do sad.

u glavi

uglavi

malo mesta

za moje

papazjanije

reci da sam

kao crna zemlja

teška žena

teška kao vreme

koje ti traćim

uzaludno

ti si organizovan čovek

čovek sa planom

čovek u kontroli

stiskam ti srce

među dlanovima

sok zrelog nara

iscedim na bele grudi

ti se otruj

ne odolevaj mi

kvarim ti planove

ukradem vreme

samo mi kontrolu

prepuštaš sam

jer ti si čovek

kom je rizik

onaj san

o kom ne pričaš nikome

nesvestan

da posle jednog susreta

naših pogleda

već vekovima

nastanjujem svetove

u tvojim očima