jedna od maminih uspomena medju pismima iz osamdesetih.

,,Ja bih vodio ljubav sa tobom’‘- dodaje mi pivo. ,,Je l’?’’- srce mi igra. ,,Mhm’’. ,,A što?’’ ,,Ne znam. Valjda je do tvojih prstiju koji dodiruju moje’’.  Nastavljamo da ležimo na travi i gledamo u beskraj nazvan ,,nebo’’.  ,,A kako to.. vodio bi ljubav sa mnom?’’ ,,Što se praviš luda?’’ ,,Ne znam’’. Ćutimo. Nijedno od nas dvoje se ne pomera, te prsti i dalje ostaju jedni do drugih. ,,Sad ne smeš da progovoriš jer analiziraš jednu prostu rečenicu. Ja bih vodio ljubav sa tobom. Jebem li ga, do prstiju je, do drhtaja u telu jer postojiš, do zvezda, do Galije.. prosto bih. Možeš da nastaviš da pričaš, samo sam hteo da te obavestim’‘. ,,Znam da mogu’’. ,,Što ne pričaš onda?’’ ,,Ne znam. Srećna sam’’. ,,Au’’- osećam kako se smeje. ,,Aha’’. Nismo mi vodili ljubav posle toga. A najtopliji dodiri su nam bili ti, kroz reči. Svaki put kada tonem u san kraj njega, šapne mi ,,Što se praviš luda?’’ i tada znam koliko smo još uvek zaljubljeni klinci, nikako odrasli ljudi.