Prvih 25 godina života učiš da ne treba baš toliko da se ložiš, narednih 25 učiš da bi bilo dobro da se ložiš oko nečega

Logopedi, psiholozi i sociolozi su nam glavna zanimanja u posljednje vrijeme, jer proizvodimo jednu debilnu generaciju ljudi kojima je "Žena od sultana" top, a koji misle da je Tolstoj neki saobraćajni znak, Čopić vlasnik kafančuge. Jer, zaboga, ako recituješ iole nešto što ima smisla, sazrio si za ismijavanja. A brale, još ako umiješ da pišeš nešto više od abecede i ako shvataš gramatiku, osakaćen si za popularizam u društvu neambicioznih morona koji su glavne face. (Izuzev kada dođe čas pismene, tad si glavni rob). Eto, takvu generaciju stvaramo, i čudimo se onda kakvim hitovima nas današnja estrada bombarduje.

Živimo u svetu instagrama i prevelike dostupnosti. Muškarci više ne prilaze devojkama, nego im ‘uleću u DM’. Izgubila se hrabrost i to nešto što muškarca ustvari i čini muškarcem. I tako on njoj ‘uleti’ sa nekom otrcanom forom i onda ti oni izađu na kafu i odmah se smuvaju. I sad su oni kao zaljubljeni. I ta ljubav gori i ogromna je. Tako lako. Tako površno. Nema tu nekog truda. Šta je uopšte trud? E onda ti naiđu problemi i prvi savet bude ‘Jedan se otego, drugi se protego’. E BRAVO TI GA. Ljudima je najlakše da odu kad ne ide, ili još gore, da toj osobi nađu zamenu. Teško im je da ostanu pored nekoga ko će ih terati na razmišljanje. Teško im je da prevrnu planetu samo da bi pronašli neko rešenje. Teško im je da razgovaraju sve dok se ne pronađe neko rešenje ili kompromis. I ne znam zašto, ali teško im je. E pa ne želim da živim u takvom svetu. Ne treba mi takva ljubav. Želim onu staromodnu ljubav. Voleti bez obzira na sve(t). Da mu ja spremim doručak u krevet, da on meni pokloni cvet. Da se držimo za ruke. Da idemo u bioskop.

Čarolija počinje tamo gde razum prestaje...