#vreme

....ali sve je ostalo isto, oci koje sijaju kada ugledas nekoga, osmeh, zagrljaj, pa čak i poljubac. Usne koje godinama nisi video ostale su iste, najsocnije usne u kojima uzivas više nego u bilo kojim drugim, sve druge su tudje, ove su ostale i bice zauvek tvoje.

Posle mnogo zagrljaja, osmeha i suza, istina te udara po ušima kao kakav hladni vetar. Izgovara "moram da idem". U tom trenutku, u tom momentu shvataš da je taj neko sve, samo ne tvoj, da tog nekog ceka tamo neko, a njemu se ipak ne ide. I tu se završava priča...

I zauvek ce ostati pitanje i misao, "zasto nismo mogli", ali zapravo samo niste smeli. Da vreme ne leči i da se vremenom ne moze zaboraviti ako se iskreno volelo.

Kao kišne kapi sa okna

Kao saten sa glatke kože

Klizim kroz vreme

Kao magla sa prvim zracima

Kao suze niz obraze

Klizim kroz vreme

U stalnom sam begu

Scena 1: sedimo na stepenicama. Ispred nas zalazi sunce na reci, iza drveće, trešnje, jabuke.. sve što će se ikad desiti već se desilo. Hirovita sam. Zagrizam jednu jabuku. Zelena je, kisela.

Scena 2: sama sam. Leto je. Ispijam hladan nes, sunčam noge na terasi. Glasno puštam balade, baš me zabole što nerviram komšiluk. Neka neobična tuga dok ispijam poslednji gutljaj. Prolazi avgust. 

Scena 3: užurbano se spuštam niz ulicu. Čovek u skijaškoj jakni lopata sneg. Šake su mi promrzle. Crni pas lutalica dotrčava ka meni. Saginjem se da ga pomazim i sve vreme mislim: više ga nikad neću videti.

Scena 4: čekam let za Beograd. Kasni. Sedim na koferu. Mrzim odlaske. Mrzim dolaske. U avionu, sanjam da živim na aerodromu. Budim se sa ukočenim vratom baš kad pilot saopštava lokalnu temperaturu. 

Scena 5: zvonjava telefona. Nisam se javila. Ponovo. Pa opet. Skuvala sam kafu. Pustila pesmu. Sneg se odavno otopio. Iznad glave mi proleće avion. Pritiskam zelenu slušalicu. 

Ako si spreman da me voliš

kada mrzim ceo svet i ne želim nikoga,

kada me je iznervirao neko u saobraćaju jer ne ume da vozi,

kada sam učila i pala ispit,

kada me nervira cela porodica.

Ako si spreman da me voliš

kada sam blesava i dosadna jer te volim

kada sam naporna jer sam jakojakojako raspoložena

kada sam tvrdoglava

i kada jako želim da nestanem.

Ako si spreman da plešeš sa mnom

da se smeješ sa mnom

da mi veruješ i da me grliš i maziš,

ako si spreman da šetaš ulicama

da voziš bicikl i da ideš u kupovinu.

Ako si spreman da kitiš jelku

praviš medenjake i da uživaš u snegu,

kao i da gledaš talase, sediš na bovi

i uživaš u predivnim zalascima sunca.

Ako si spreman da me voliš baš onakvu kakva jesam,

da me voliš rano ujutru,

kasno uveče.

Ako si spreman na sve to,

ja bih jako volela da si tu,

jer sam posle jako dugo vremena

ponovo dopustila da mi neko bude blizu.

—