"Slucajno" sretnes ljude koje dugo nisi video. Sretnes nekoga ko je bio tvoja prva ljubav. I shvatis kako se zapravo nije nista promenilo, nista izmedju vas, a sve oko vas. Neko je, moze se reci nastavio dalje i ima svoju porodicu, a neko ipak nije.
....ali sve je ostalo isto, oci koje sijaju kada ugledas nekoga, osmeh, zagrljaj, pa čak i poljubac. Usne koje godinama nisi video ostale su iste, najsocnije usne u kojima uzivas više nego u bilo kojim drugim, sve druge su tudje, ove su ostale i bice zauvek tvoje.
Posle mnogo zagrljaja, osmeha i suza, istina te udara po ušima kao kakav hladni vetar. Izgovara "moram da idem". U tom trenutku, u tom momentu shvataš da je taj neko sve, samo ne tvoj, da tog nekog ceka tamo neko, a njemu se ipak ne ide. I tu se završava priča...
I zauvek ce ostati pitanje i misao, "zasto nismo mogli", ali zapravo samo niste smeli. Da vreme ne leči i da se vremenom ne moze zaboraviti ako se iskreno volelo.
Dva premlada bica za koje sudbina ipak ima drugi plan.
