Untitled

Decembarski dan ne razlikuje se mnogo od noći; crni su, mračni i tamni i jedno i drugo. Magla im daje nijanse, mogućnosti da budu gušći ili ređi, jednostavniji ili komplikovaniji za probijanje, za krčenje njihovih staza. U ove noći, nema ni najmanje želje u meni da priznam da su one deo prirodnog ciklusa, da bez tame nema svetlosti, da bez plača nema smeha, da bez nemira nema spokoja. To su i…

Imala sam šest godina kada sam prvi put pobegla od kuće. Nisam imala nikakve posebne razloge za to, samo one obične, dečje. Slušala sam možda previše priča o deci koja napuštaju svoje roditelje, kriju se od odraslih po obližnjim šumama i poljima, organizuju svoje zajednice i neometano žive svoje detinjstvo. Želela sam i ja tako, ali nisam daleko pobegla. Polja, voćnjaci, pašnjaci i vinogradi…

Letnja deca u snežnoj bajci

Jedna divna osoba rekla mi je jednom davno da smo on i ja dve duše koje su se davno ugledale i čekale jedna na drugu da se spoje; da smo se, ugledavši se preko kosmičkih prostranstava, čekali vekovima, milenijumima; da smo žudno grabili jedno ka drugom svetlosnim godinama. Gledala sam tada tu prijateljicu molećivim pogledom, sabirajući svoje misli na jednu gomilu i prisećajući se da ja jesam…

Dobrota od koje život zavisi

Iako mislim da su vozovi daleko romantičniji, autobusima sam se vozila svuda – do osnovne škole, do srednje škole, do fakulteta, u bioskop, kod lekara, na posao. Zime u autobusima su posebno surove, hladne i mračne i kad se svi zguramo jedni do drugih, to ne budi ljubaznost i strpljenje prema osobi do vas koja se bori za svoj udisaj i još koji santimetar prostora. Naprotiv, netrpeljivi smo jedni…

U trideset šest sati života može i mnogo i malo toga stati. Trideset šest sati – dan i po. Jedno spavanje. Jedno buđenje. Dva odlaska na počinak. Dve otpevane uspavanke. Ili jedna uspavanka otpevana dva puta. Dva: “Volimo vas najviše na svetu. Laku noć.” Dva oproštaja, dva mahanja ispred vrtića. Dva sunovrata u zagrljaj. Dva nošenja mlađe mišice u hladnopoznojesenjesivocrno, mutno jutro. Dva…

Poverenje u život i nove početke

Za majčinstvo, kao ni za život, nikad nisam bila spremna, iako sam se pripremala svih devet meseci radosnih. Pokušavala sam da naučim sve odjednom na časovima roditeljstva. Pelene, mleko, pupak, kupanje, nokti. Neke čudne bebe lutke virile su iz plavih i roze kadica u domu zdravlja, sklopljenih kapaka, počupanih trepavica, čekale su da im neko promeni štramplice koje su obukle još osamdeset neke.…

Hladna je bila ova jesen i pre tri leta, kada si se rodila. Gola, hladna i mračna. Sedim i sada kao i tada za istim stolom i gledam kroz isti prozor u isti mrak. Sada, ti spokojno dišeš u susednoj sobi. Možda malo i zahrčeš, ako si baš umorna. Zajedno sa sestrom ponavljaš kako babaroga ne postoji i pokrivaš svoju malu plavu pticu. Da joj ne bude hladno.

Smejali smo se svi zajedno malopre kako si…

Šta nam knjige znače

Otkad se baka vratila sa dalekog severa, mišice uživaju u njenom prisustvu, u toplim, samo za njih ispletenim kapama i šalovima, u maštovitim kuvarancijama, živopisnim pričama i u avanturama u koje ih vodi. Međutim, čim se vrate od bake, mišice utrčavaju u sobu i vade knjige iz polica. Pomalo iznenađeni, Rra i ja se smejemo i pitamo: “Hoćete da čitamo?”, na šta se dva glasa zaore u jedno glasno…

Godine prolaze i sve ređe mi se dešava da zaplačem. Rastužim se, razbesnim se, obradujem se, ali više ne plačem u takvim situacijama. Sada plačem kada se raznežim, kad me nešto dirne duboko, najdublje, kada jedan trenutak obasja važnošću čitav moj život ili jedan njegov dobar deo. Jednostavne, najjednostavnije reči kao što su volim te, nedostaješ mi, piši mi, nemoj me zaboraviti.

Nemoj me…

Noćas nisam spavala dobro. Sanjala sam sebe na ulicama Pariza. U koncertnoj dvorani. Na stadionu. Sanjala sam sebe na ulicama Bejruta. U Damasku i u Bostonu.

Zato što se nešto dešava stotinama i hiljadama kilometara daleko od mene, ne znači da se ne dešava u meni. Znam da sam mogla da budem rođena bilo gde drugde i još uvek se pitam da li je ono skrivanje u podrumu bilo stvarno ili sam ga samo…

Sumorna vila ozarena lica

https://www.mixcloud.com/widget/iframe/?autoplay=&embed_type=widget_standard&embed_uuid=3a285dc8-8826-4fac-a449-d67b4d723af2&feed=https%3A%2F%2Fwww.mixcloud.com%2Ffolkradiouk%2Fbeltane-on-the-moor%2F&hide_artwork=&hide_cover=1&hide_tracklist=1&light=&mini=&replace=0&stylecolor=

Beltane on the Moor by Folk Radio Uk on Mixcloud

Nisam joj verovala da će imati srca, a njoj je srce ogromno i toplo…

Ona radi dan i noć. I kad spava, spava brzo, jer zna da mora da se odmori do prvih petlova. Šalimo se da radi kao da je na berzi. Ili u rudniku, u dve i po smene. Čujemo se na kratko, deklamujući glavne događaje dana ili nedelje, nabrajajući izazove i savladane prepreke, nove momente mišica, pitajući jedna drugu za zdravlje i šta je najbolje protiv kašlja.

Ona uzgaja slatke paprike, sočan…

Odustala sam od straha

Moje mišice izgovaraju najzanimljivije rečenice. Različite situacije, osećanja i raskorak u razvijanju govora i uma izvlače iz njih najneobičnije konstrukcije, inverzije i metafore kojih, verujem, nisu svesne. Sigurna sam, ipak, da naša izražavanja i naše rečenice verno prate naše misli i osećanja, da svako zastajanje, zamuckivanje, podizanje tona i upitnost imaju smisla i da ih, najčešće, verno…

Uspavanka za dobro jutro

Svakog jutra budimo se rano. Hladna su i već pomalo mračna ova jutra. Ustanem iz kreveta i sjurim se u njihovu sobu, polako se hvatajući za kvaku, da ih ne bih naglo probudila. Malo škrip se ipak čuje, ali ono bi uvek pre probudilo nas nego mišice. Ovo je zapravo čas kada ih je najteže probuditi, čas kada treba da se probude.

Rra unese neku poletnu energiju u prostoriju; njemu buđenje mišica ide…

Vikendi donose vreme za nas, vreme za čitanje, za smejanje, za lenje popodnevne dremke, za supu i za kolače, za pet uspavanki, za osluškivanje vetra i pevušenje u snu.

Vikendi donose sate za razgovor, za velike reči, za planove, za iscrtavanja budućnosti, za refleksije o prošlosti između dve kafe; ko smo bili pre pet, pre dvadeset pet godina, ko smo sada, ko ćemo postati. Jesmo li uvek ono što…

Strogi smo prema sebi – ako nismo dovoljno brzi, kad ne uradimo ono što smo rekli da ćemo i kada ćemo, kad mislimo da ništa što uradimo nije dovoljno dobro. Vičemo na sebe u sebi kada se spotaknemo, kada nam zagori mleko ili kažemo pogrešnu reč pogrešnoj ili pravoj osobi.

Sećam se tatinih reči da ne moraju svi planovi da se ostvare, da je to u redu, da je dobro kada se neki planovi menjaju, jer…