#rastanak

Pa mi i danas, s vremena na vreme, padneš na pamet.

Ne često. Tek toliko da me podsetiš da je nekada postojalo nešto što sam volela više nego što je trebalo.

Bože, kako sam te volela. Tebe takvog.

Sećam se kako sam prstima pamtila svaki detalj tvog tela. Kako sam žurila da završim sve, samo da stignem pre tebe. Da ti otvorim vrata, zagrlim te i poklonim ti celu sebe, kao da ljubav zaista može da stane na nečiji dlan.

A ti...

Kao da si jedva čekao da odeš.

Ja sam brojala sate do tvog dolaska, a ti minute do svog odlaska.

I onda onaj trenutak.

Trenutak kada sam shvatila da od mene ideš njoj. Da te tamo neko čeka. Da taj isti parfem koji sam volela nije mirisao samo na mene.

Rekao si: "Jebiga, slučajno se desilo."

Kako slučajno, kada je mene zabolelo namerno?

A ja...

Evo me. Posle toliko godina.

Ne čekam te. Ne tražim te. Ne volim te.

Ali, Bože, kako sam te volela.

I danas mi se, sasvim slučajno, učini da osetim miris tog prokletog parfema. Na nekom prolazniku, u liftu, na ulici... I na sekund me vrati tamo gde više nikada ne bih želela da budem.

Valjda tako izgleda kada nekoga previše voliš.

Ne ostane čovek.

Ostane miris. Ostane tišina. I pitanje koje godinama nema odgovor:

Ne volim se opraštati na rastancima, ne umem. Kraj nije kraj ako se ne izgovori. Bila sam i još sam tip da ću čuvati prazne kutijice - kremica, vitamina, poklona... (Možda je do podznaka u ribama.) Čuvam sve rođendanske čestitke koje sam ikad dobila po fiokama. Čuvam obeleživać za knjige koji mi je napravila drugarica iz detinjstva.  Portrete koje je slikao jedan dečko koji je bio zaljubljen u mene u drugom srednje. Papir na kom mi je jedna devojka napisala samo reči "sve okej"... Čuvam i ono što ne slutiš da čuvam; kutiju cigareta koju sam popušila sama na klupi posle prvog raskida, iglu od prve tetovaže, maramicu koju sam našla u džepu džempera osobe koje više nema. Čuvam tajne ljudi od kojih bih da ih sretnem na ulici pobegla; ali reči koje su mi govorili u mraku idu sa mnom u grob. Fraze koje sam naučila od nekih poput kojih se nadam da nikad neću biti. Nade i snove kojih ću se tvrdoglavo odreći pred svakim ko me pita. 

Tata me je naučio da je loša sreća reći "zbogom", pa uvek umesto te reči kažem prosto: vidimo se. (Kada sam poslednji put videla babu sa mamine strane i deku sa tatine, dvoje ljudi koje sam najviše u životu volela, te dve reči su bile poslednje što sam im izgovorila.) Verujem u vidimo se, nikako u zbogom. 

I tebe čuvam. Čuvam naše prepiske tokom godina, čuvam popunjenu svesku u kojoj si me sa svakom stranicom neprimetno menjala u neku novu, u glavi tvoje rečenice na sve što vidim, čujem, doživim. Tvoju bezgraničnu empatiju prema meni zbog koje sam naučila koji se zidovi stavljaju i kada, kako da kažem, a ne samo pomislim reči koje posle sanjam noćima, mada još uvek učim... Da verujem svom osećaju i ničijem više, zbog čega sam ti i izgovorila to svoje čuveno: vidimo se. Reči koje nikada nisam mislila da ću izgovoriti baš tebi, a uvek sam znala da nećeš biti sa mnom zauvek i od same sebe krila svest o tome.

A lažem. Da je bilo svesno, da sam znala šta izgovaram jer retroaktivno uvek pričam priče koje su mi poput pojasa za spasavanje u mojim burama, o kojima ti uostalom najviše znaš. Lažem jer lepše zvuči, a ja sam romantik i poeta, kad sam velikodušna prema sebi, a ti si me učila da to budem. Kada nisam tada sam obična kukavica i lažov i neko sa hroničnom potrebom da beži, šalim se ponekad da sam životinja - bila bih noj. Nisam te nikad pitala koja životinja ti misliš da bih bila, ali koja god da je, želim da sam ta.

Vuk dlaku menja, a ćud nikad(?). Bila si ubeđena da je moja dlaka loša, a ćud dobra, a ja ubeđena u suprotno. Pitam se da li si ostala pri istom stavu, ali neću te pitati. Nijedan odgovor ne bih podnela.

Naučile smo obe ponešto, nadam se, u stvari jesmo jer to je neminovno. Naučila sam, nažalost i ono što nikako nisam želela da znam. Nisam naučila da se opraštam i nikad neću.

Vidimo se...