Untitled

Kada razmišljam o tome gde sam sve i šta radila, ne mogu da tlapim o svom karijernom uzmahu i putu ka zvezdama, a da prenebregnem paralelu koja se samo po sebi nametnula, očiglednošću i nuždom – nijedna firma, redakcija ni lokal nisu imali pristojan WC za zaposlene, a to je vrlo brzo postao jasan znak sigurnog kraja. Bar mog na tom mestu. Jednostavno, kakav klozet takva ti je i politika firme,…

Nekada davno, dobrim ljudima, rodila se divna devojčica. Kakva se samo poželeti može — beba bucmastih obraza, krupnih očiju, crnih lokni. Rasla je u radosti, iz ljubavi, u vremenu i kući koja je odisala običnom bezbrižnošću. Na dar je dobila nevidljivu kutiju. Moćnu i čarobnu kutiju. Mogla je da je koristi kako joj drago: kao kockicu, stepenik, udobno skrovište, sigurno mesto, veliki stakleni…

Čujem na stanici, kako ljudi žive, kako se jadaju, smeju, ko je živ, ko nije. I milo mi je, jer dok je takvih priča i ljudi, vreme će teći taman toliko sporije, koliko nam treba da reč po reč, delimo ono naše, na duši.

Moj kraj nije imao proplanak, izvor ni tarabu. Iako ušuškan u zelenilo dvorišta, krošnje lipa i ćućor gugutki na žicama, staro gradsko predgrađe je bilo dom, koji nije govorio ništa odakle su mi preci. Kao pogrešno prosleđena pošta, moji dedovi su dolazili sa raznih strana, od hercegovačkog krša, šumadijskih vinograda do vojvođanske ravnice i mađarske daljine. Nosim u sebi nasleđe svih njih, a da…

Taj plavi zec danas više liči na očupani otirač za cipele. Stalno ona spava s njim, stavi ga preko lica i zaspi sa palcem u ustima. Nonstop nam se gubio, na najčudnijim mestima pojavljivao, onda kad već odustanem da obnevidelo ga tražim. Iz Indije sam donela nešto živo, jarko, što mi se razigra i zagolica u grudima, kad god me pitaju kako je bilo, pa se samo blesavo osmehujem i izgovaram neke…

Ne znam da napravim babinu gibanicu

Moja sećanja imaju miris, tako nekada sanjam živo, vreme koje je prošlo. Malo šta zaboravljam, moja sećanje je deo zalogaja koje sam nekad progutala i zauvek ostaje u meni, kao trag vremena koje me tvori. Kada pomislim na detinjstvo, ne osećam da je prošlo, makar moja deca sada stasavala. A opet, svega toga u čemu sam rasla nema kao takvog, trudim se da mi je svejedno, makar na silu gutala ovu…

“Beograde, dobro jutro!”- nije se čulo od legendarnog Duška Radovića i 1983.

Šta biste danas odgovorili da vam neko izistinski poželi takav početak dana?

Koje crno dobro? Nisam iz Beograda? Jutro je već odavno za one koji rade i porane?

Možda biste se i obradovali. Možda bi semafori trajali kraće. Krkljanac u saobraćaju bi se nekako i pregurao bez psovanja. Progutala knedla, ispod maske u…

Ne znam nikoga koga su gajili da postane prodavac. 

Ja radim i kao prodavac, da ne kažem- prodavačica. 

Nisam to sanjala, sanjam svašta i dalje, ali od ovog primam platu.

Nikada nisam pročitala kako izgleda biti prodavac u tržnom centru u Srbiji ili bilo gde. Pa, ovako…

Da biste bili odličan prodavac, morate da budete iskusan kupac, prevejan psiholog, trpeljiv rob, vredan mrav, pronicljiv…

Ta ulica je strma. Na početku okomita, pruža se odsečno.

Nastaje od dva isto tako kosa kraka ulica koje se sastaju tu, u njoj.

Pravo govoreći ovaj čvor liči na pileću grudnu kost, jadac.

Preko dana sasušeni tragovi reka urina šaraju dijagonalno po čelu trotoara. Obično se lepo vide sferični, bubrežasti oblici malih lokvi na početku tog sliva. Puni i obli kao i bešike koje su se tu naprečac,…

Hladan sumrak, martovsko veče. Žurim, obesno hrlim u grad, u ušima mi trešti muzika. 

Pogled ugrabi autobus koji stiže iz daljine i u trku, trenu, pokušavam da ga obnevidelo stignem. 

Odjednom, crveni obris, težak udarac, još jedan. 

Ne, ne, ne sad… 

Stravičan bol mi grči telo, uspevam samo da rukama savijem noge koje vise po asfaltu. 

U komadu sam, nema krvi, pri sebi sam… 

“Skupite mi molim vas…

    Na okruglom stolu bašte velike gradske poslastičarnice, pruža se u vedro nebo, ledeni breg sladoleda od vanile, u oznojenoj čaši.

Po njegovom mekom grebenju, useca se, rumeni, sirup od maline, skupljajući se po dnu čaše u čitava jezera.

Taj kratkotrajni prizor, lepljivo se pruža pred devojčicom kojoj od predstojećeg zadovoljstva, skliznu sandalica.

Ona to ni ne primeti sve dok je ne trže…

Da li su crtaći odraz generacije

  “Ne, ne dečko, to ti nikad neće poleteti, tako se ne prave avioni!”- upozoravao je čuveni pevac neženja.

Znate citat, redovno ga koristite, tačno prepoznajete. Prosto je, očigledno, pa to svi znaju. 

Ne baš svi, zavisi. Mnogo mlađi od Sofronija, neće ukapirati. 

Neće im značiti ni Lucijino “hvala ni za šta, bivši pas čuvar”, Popajevo “selam, selam, kobasica mortadela”, Sofronijevo “Čuj sestro…

Kako je vreme prolazilo naučili smo se jedno na drugo, moja rupa i ja. Saživeli i u miru živeli. Ali to nije potrajalo...

    Jedna rupa. Pojavila se odavno negde na pola puta izmedju mog grudnog koša i stomaka. Otprilike veličine glave Nisam je odmah primetio.Tek kad je počela da zjapi. Malo me je iznenadila ta neočekivanost. Neprijatno. Pažljivo sam je zagledao, proučio. Tada, bila je to jedna prozračna šupljina. Bezazlena. Odlučio sam da joj dalje ne pridajem posebnu pažnju. Skoro da sam je i zaboravio, retko kad…

NERED– prirodno-spontano stanje stvari u prirodi.

Iz tišine. Muka, mira. Tako pišem, tako mislim, bez zvuka. Inače ne mogu. Ne čujem se. Ipak priče se pričaju, slušaju. Ali i za to treba tišine. Da bi odjeknule posle. Kabuum frfljavog praska, izgovorenog.

* ʅ*ʅ*

Čoveka taman ko da i nema. Čovek koji se troši, kruni, bledi, nestaje. Rastiče se. Melje ga ne vreme, već beg od kamenog, teškog točka…

Leta su magična. Nose tu neku lakoću postojanja, bistro plavetnilo neba, duge dane, prijatne večeri, tanke bretele i bosa stopala. Sladoled se topi i usijani asfalt grada tera na obale reka, daleka mora, plaže nekih peščanih rajeva. Sve je u znaku te raskalašne strasti. Lubenice kojima puca kora i lepljiv sladak sok curi  niz ruku, dok se zubima zariva u ledeno srce, srce ovog leta. Slan, oštar…

Crni pas ili kako živeti s depresijom…

Black dog je izraz kojim se metaforično označava depresija. Najčešće se vezuje za Vinstona Čerčila, koji  opisuje svoje stanje u kome se crni pas melanholije, negativnih misli, apatije, ugnjezdi u njegovo krilo, prati ga u stopu i proganja.

Sa ovim se borio celog života iako je imao presudnu ulogu u okončanju II svetskog rata.

  Depresija je bolest sa kojom se bore milioni danas

  Ona je takođe i…

Pazi! Nemoj! Nije ti pametno! To je opasno! Nije zdravo! Razbolećeš se! Povredićeš se!

Pokrašće te! Prevariće te! Udariće te! Misliš da neko gleda?

Ima krpelja! Ujeda! Pašćeš! Zapalićeš kuću! Virusi vladaju! Promaja ubija! Sunce prži!

Ima li nam spasa? Živi se sa najvećim pretnjama ikada! U našim domovima, stanujemo bez otvorenog plamena a  sa vatrospremima po ćoškovima, rešetkama na prozorima…