Maštovan

U Cvijićevu sam se zaljubila u isto vreme kada sam se zaljubila i u osobu koja je živela, i možda još uvek živi, u broju 63. Najviša zgrada u komšiluku, sa parkom iza. Najlepši pogled sa prozora! 

Kada sam se zaljubila u ulicu i u osobu, sećam se da sam ujutru ustajala iz kreveta samo da istrčim na terasu i mahnem mu još jednom pre nogo što zamakne iza ugla. Tu sam sve davala i sve gubila, i opet bih tako, jer tako ljubav vozi. I kada smo se rastali, osoba koju sam tada već volela i koja je volela mene, ja sam ostala u Cvojićevoj. U broju 63.

Tu celu zimu smo proveli na uglu Bulevara despota Stefana i Džordža Vašingtona. Moji prijatelji! Koliko smo samo igrali! Sa svima, jedni sa drugima i sami sa sobom! 

Iz Cvijićeve sam otišla na Adu da vozim rolere, onda kada sam slomila nogu i nosila gips 6 nedelja. Ne znam za ostale ali meni uopšte nije bilo žao što je sve to tako ispalo. Ja samo znam da sam uvek imala društvo, da su sudovi bili oprani, kuća čista a frižider pun a da ja nisam morala da maknem zglobom. Jednog popodneva smo svi zaspali gde koji jer smo tog dana ručali špagete sa domaćim pesto sosom i pili lepo belo vino. Neki su pili špricer. Posle smo zaključili da je bilo previše belog luka u sosu.

U Cvijićevoj su tada živeli meni dragi ljudi. Sada se čak i veše volimo ali niko nije ostao u Cvijičevoj jer neko se uvek seli odatle.

U Cvijićevoj sam shvatila da sam se posle dugo vremena ponovo zaljubila! Ah, glava tada nije bila na mestu, samo srce. To je bilo nekih godinu dana pre nego što sam se odselila iz broja 63. Iz Cvijićeve sam otišla na venčanje i vratila se udata.

Slušala sam ulicu kada nisam mogla da spavam. Disala sa njom, gledala krovove i svetla. Najviše smeha iz trbuha su čili zidovi stana u Cvijićevoj.

Iz Cvijićeve se lako provozaš trolicom do centra i vratiš nazad kroz Hilandarsku, Dalmatinsku i Jaše Prodanovića. U Hilandarskoj je “naše malo parče raja”. Dalmatinska ima Jevremovac a Jaše Prodanovića je imala jedan frizerski salon. Ispred moje zgrade je bila crvena trafika.

Sve svoje kuće volim, i svuda mogu da izgradim dom ali Cvijićeva je nešto posebno. 

Možda zato što me je uverilada zaljubljenost može da traje večno!

Setim se, gde sam sve gazila i koliko kilometara izbrojala, na nebu i na zemlji. 

Setim se, koliko sam divnih duša svuda srela i koliko sam puta sebi dokazala, da kada gledaš svet kroz ljude, on bude svuda tvoj. Ljudi su sve što u sebi nosiš, ljudi su važni i lepi, moji prijatelji najbolji od svih.

Koliko sam se puta smejala glasno da univerzum odzvanja! Koliko sam puta bila uplašena i preživela. Skakala od sreće, igrala i trčala. Bila hrabra i još uvek brojim!

Srećna sam, što moji prijatelji ne mogu da stanu na prste a moja ljubav za njih ni u dlanove ni u slonove uši. 

Srećna sam, što imam više ljubavi nego kilograma!

Srećna sam, što me noge još uvek nose, srce vodi a oči obogaćuju.

Srećna, što sam se jutros, u vozu, na putu za posao, setila svega ovoga i razvukla osmeh ko da ušiju nemam. Srećna, što se još sedmoro ljudi nasmejalo zajedno sa mnom samo zbog pogleda.

na sve strane sveta

probaj puteve

otvaraj oči

drži dušu da se ne ispusti

hvataj nadu gde god možeš

zarobi je

koristi na sitno

da se ne istroši

hrani je čime stigneš

ne ostavljaj je kada je dobro

ne grli je kada je loše

za prvo se zahvali sreći

za drugo sanjaj da će proći

ne vraćaj se

okreni se i prebroj stvari

pre svakog odlaska

da nisi nešto zaboravio

precenio

proćardao

onda prebroj sebe

izaberi šta ostavljaš

a šta nosiš

ne zabooravi je

nadaj se