Afrodita

Cuvam te u komorama srca gde niko ne zalazi.

I cim me pogleda shvatim da nista drugo nije bitno dokle god imam taj pogled za sebe.

Da mogu zivela bih ti u dzepu. Tvoja ljubav bi mi bila dovoljna hrana. Tvoj dodir bi mi bio dovoljna toplina. Tvoje telo dovoljna zastita. I ni sunce mi ne bi bilo potrebno jer svaki put kad bi me pogledao obasjao bi me, jer imas to nesto sto srce cuva.

Volim kada te nasmejem. Kada se izraz tvoga lica u sekundi promeni i pojave se rupice na tvojim obrazima. Kada se isti ti obrazi zarumene, a oci zacakle podsecajuci me na jutarnju rosu. Kada mi pokazes zube poput bisera koji se ni na dnu mora ne mogu naci. Kako samo volim da te nasmejem.

U satima ispunjenim bukom, mislim na tebe.

Nismo mogli da se gledamo bez ekrana. Nismo mogli da se cujemo bez zice. Nismo mogli da se dodirnemo, a opet smo se nekako osecali. Iako nije bilo mnogo nacina da se volimo, voleli smo se jace nego ikada pre.

Ceznem da prstima prelazim po tvojoj kozi. Ceznem da usnama milujem tvoje obraze. Ceznem da ti sapatom dodirujem usi. Ceznem ali znam da necu jos dugo, jer ce i ceznji doci kraj, kao i svemu drugome.

Nismo lutali ulicama kao nekada. Ostali smo u cetiri zida, lutajuci putevima maste. Fizicki razdvojeni, umom sastavljeni.