#karantin

Probudila sam se kasno,

do sada sam bila u nekom bunilu,

mada, kada se zamislim malo, i dalje sam,

ali na stranu to.

Moram da priznam,

da mi je čitava 2020. bila jedan veliki haos.

Ništa manje nisam ni očekivala,

sa mnom je uvek neki haos.

Svašta se desilo,

od bolnih, do manje bolnih

pa do onih najlepših događaja.

Mnogo ljudi je ponovo došlo,

neki su otišli,

neki pokušavaju da se vrate,

meni je krivo što neke

ne mogu da vratim u svoj život,

a neki su uspeli, koji su dugi niz godina tu,

da probude nove emocije.

Zahvaliću se 2020.

na otvaranju očiju,

na tome što me naučila da grlim sebe,

na bolnim događajima,

podsetila me je da sam živa

da umem da volim posle mnogo vremena.

Naterala me je da spoznam sebe,

da znam šta želim, a šta ne,

da cenim vreme koje imam,

da sve prolazi,

da su ljudi danas tu,

a sutra već nisu.

Da uvek može gore,

da je u redu plakati kada je teško,

da je u redu biti ishitren i da je u redu pogrešiti.

Da treba znati reći izvini i istinski poraditi na tome.

Ova godina me naučila

da neke ljude volim i više

nego što sam mogla da zamislim.

Naučila me je,

da može da mi “otme” najvažnije osobe,

samo da bih naučila

da cenim njihovu vrednost u mom životu.

Zbližila me je još više sa nekim ljudima,

oslobodila moje rame za prave prijatelje,

očistila srce i dušu od bola,

oslobodila me okova koji su

bili preteška gvožđurija

koju sam godinama vukla sa sobom.

Naučila sam da se sve vrati u životu,

iako toga nismo svesni dok se ne desi.

Naučila me je da će nam se vratiti

ona kad baš najmanje budemo očekivali

i želeli.

Ii za kraj,

podsetila me je koliko je porodicna važna,

koliko bez nje čovek ne funkcionise.

Karantin me je podsetio

koliko se gubimo u obavezama,

u vremenu i ličnom interesu,

koliko zaboravljamo baš na one

koji nas najviše vole i čuvaju.

Zaboravila sam na nekoliko godina

koliko mi fali da sedimo svi zajedno i gledamo film,

ili igramo društvene igre.

Hvala 2020. na svemu,

na dobrim i lošim stvarima,

ponajviše ti hvala,

što mi nikoga nisi oduzela i

poslala ga na neko lepše mesto.

Osvrnite se,

zagrlite i volite svoje,

nemojte dozvoliti da za to bude kasno.

Ispunite ciljeve i

budite hrabri u 2021.

ako nas želite ko lutke

ja vam neču nosit masku

niti jebat se ko kučka znači,

čekat ču ako treba i dok umrem

ali zapamti me dočekati

ču svojih pet minuta braco.

Posle nekog vremena došla sam do stanja u kojem mirnije reagujem na njeno vrištanje. Navika je sve, to je ogrtač koji nosimo dok ne zaboravimo kakav je osećaj kisnuti. Ako se ne bismo navikli na one sitne neprijatnosti života, ugušile bi nas i pre nego što bismo došli do većih.

  Kada bih je nosila do stana, uglavnom usnulu, vukući noge do drugog sprata uz huktanje, ljubila sam je grozničavo u ono mesto između obraza i uva, tamo gde je najnežnija uvalina vrata. Rizikovala sam da je probudim – o zaboga – rizikovala sam i da zapnem, ali morala sam da je ljubim. Ona je bila najviše moja u tim trenucima. Pogotovo kada bi spavala.

  Za vreme karantina sve se slilo u jedan isti dan koji je trebalo preživeti kao da je sve normalno. Bilo je veoma čudno što je zapravo iznutra sve bilo normalno, a spolja ne. A onda bi i to ’iznutra’ počelo da se buni jer je osećalo da treba nešto – šta? – a da to ne može da učini. Shvatili smo koliko smo postali slični pozorišnim lutkama ili pokusnim kunićima, pa smo pokušavali da zabašurimo tu činjenicu „normalnim“ aktivnostima, rutinom. Shvatili smo da nam je važnije da budemo korisni nego da samo ’budemo’. Zar nije tako oduvek bilo? Onaj ko je i pre voleo da hoda po travi, sada je voleo još više. Oni drugi su pažljivo postavljali svoje stope u njihove tragove. Važna je trava. Važan sam ’ja’.