#tuzno

Odrasla sam prerano. Ne zato što sam to želela, već zato što sam morala. Bilo je to kao da su mi oteli detinjstvo, kao da su godine igre i bezbrižnosti preskočene… kao da sam u jednom trenutku bila dete, a već u sledećem neko ko mora da razume stvari koje ne bi trebalo ni da zna.

Nosim u sebi posledice. One ne blede. One ne prolaze. One su tu, svakog dana. U mislima, u telu, u reakcijama. U načinu na koji ne umem lako da verujem. U stalnom osećaju da nešto može da pukne svakog časa. U strepnji kad je sve mirno, jer znam koliko brzo mir može da se pretvori u oluju.

Traume su postale moji saputnici. Tihi, uporni. Ne najavljuju se, ne pitaju da li smeju da ostanu. Samo su tu, u rečima koje ne izgovaram, u suzama koje se trudim da ne pustim, u napetosti u grudima koju više ni ne primećujem jer je postala normalna.

Ne izlaze iz glave. Slike, reči, tonovi. Urezani duboko, poput senki koje se pojavljuju i kad zatvorim oči. I kad pokušam da zaboravim, one me pronađu. Kao da žele da me podsete: “Ovo si ti. Ovo ti je ostavljeno.”

ali me ne vide

pričam

ali me ne čuju

sutra sam možda

negde daleko

hoće li da žale

ili će da slave

ko će ga znati

svi žive

svoje živote

nemaju živce

za tvoje probleme

i dok tako

svakog je briga

jedan po jedan

polako se kida

život nas slama

samoća nas boli

da li ovde iko

ikoga i voli

sreća se krije

mržnja se širi

ćuti i trpi

ej,

nego

jesam li ti rekla

da više

ne pijem?

ozbiljno,

ne preskačem večeru i trudim se

ranije da ležem

mada, znaš

da je dva posle ponoći

nekako taj

moj sat

nekad

sedim na podu

prekrštenih nogu

pišem na papir

sve razloge

zašto ovom svetu

ipak treba neko

poput mene

kunem ti se

da sam mahinalno

napisala

tvoje ime, pa ga precrtala

kad sam shvatila

šta sam učinila

preko dana

upijam

sunčeve zrake

lipa je procvetala

neko se raduje zbog toga

podsećam se

ne treba mi

serotonin iz kutije

ni tvoje usne mi ne trebaju

sasvim je u redu

što nećeš više

da ti recitujem

neku pesmu što sam

pročitala

dok se spuštamo niz ulicu

kao da je naša

sasvim je u redu

što zaboravljaš

da mi oči imaju

kestenjastu nijansu

kada na njih

svetlost padne

pod određenim uglom

i što zaboravljam

melodiju

našeg smeha

kako odzvanja

između zgrada

e, neki dan sam gledala

nešto kao

da je internet mrtav

jer su sve sada roboti

kao ne možeš biti

siguran

da taj neko

sa druge strane

ekrana

u stvari

postoji

pa sam pomislila

kako je to glupo

i na tren sam poželela

da ti javim

ali nisam ni ja više

sigurna

da ti

još uvek

postojiš.