#iznutra

Dobar covek ponekad postane los, jer dok je svima bio dobar njemu je bio lose.

“potrebno mi je da ti kažem ono što me jede iznutra”

Dobro manipulisemo stvarnost oko sebe da zavaramo stvarnost iznutra.

Zivis sa ljudima koji te ne poznaju. Ne znaju tvoj iskren osmeh. Smejes se jer nemas snage da vices kako se osecas, jer vidis da to nije vazno. Ti i tvoji zidovi sobe samo znaju kako je ziveti sa duhovima. Ti iskreni 'razgovori' koji su kao ni sa kim. I cutanje tih zidova, bez osudjivanja bilo koje tvoje emocije. I te emocije ispisane po tim zidovima, one najjace uvek pises najmanje vidljivom olovkom. Onda ti dani kada bi nestao sa ovog sveta na par dana i vratio se u neki drugi stan, neku drugu porodicu, neki drugi svet. I te suze ispod pokrivaca, more suza, dok se lazno smejes nekom svom. I taj cudan osecaj kada primetis da tvom odrazu u ogledali fali deo, ali ne fizicki. Onda primetis da ti nedostaje nesto unutra. Nesto nevidljivo drugima, a opet najbolnije tebi...

Lomi se sve iznutra, i pakao se javlja i tama i bol..