Sve se u stvari fokusira na delove. Odrasli deo/dečji deo. Id/ego/superego. Podsvest/svest. Razum/srce. Logično/osećajno. Delove koje treba pomiriti, pronaći tu meru na vagi koja kaže da su oba tasa u balansu. Ništa nije crno/belo. Zar to onda ne znači da je sve sivo? Opet odlazite u ekstrem. Zar je važno koliko je delova u meni? Zar je važno što ih ne mogu pomiriti? Nešto je uznemirujuće kod napuklih ogledala. Odraz čine fragmenti i svi su ti, a ni jedan nije ti. Ne u potpunosti. Slažem slagalicu svakog dana najbolje što umem. Parčence u kom sam dobra, fina, mirna. Parčence u kom sam tužna, krhka, slaba. Parčence u kom sam velika, veća od svih. Parčence u kom sam tvoja. Ni jedno u kom sam svoja. Isplakala sam more prošle nedelje kad mi je osoba kojoj najviše verujem na ovom svetu rekla: bez ljubavi prema sebi tuđa ljubav nema za šta da se primi. Ali nije da ne volim sebe. Nije tako jednostavno. Kod mene, ništa nije tako jednostavno. Koju sebe da volim? Onu što je živahna, pozitivna, optimistična, jaka, nezaustavljiva? Onu što je daleka, hladna, okrutna, bezobzirna? Onu što je na podu sama i krvava i neutešna jer ne može da nađe ništa što je odvraća od te istine da je ovo.. sve? Ili onu.. onu najgoru, praznu, crnu rupu koja u sebe usisava sve pa i sebe samu? Ja nisam skup svih mojih delova, oni imaju zasebne živote, zasebne ljubavi i zasebne neprijatelje. Voliš one u kojima se pronađeš, ogledaš, u kojima se ogleda najbolje u tebi. Ali ogledala ne lažu i ništa nije crno/belo, sećaš se? Slamaš one delove u kojima vidiš najgore u sebi, ja ih sakupljam i sada su i meni i tebi šake krvave. Teram te da ih slomiš jer to je princip ogledala. Ili ćeš pokušati da ih sastaviš, ja ti neću dati, ne želim da te ranim ali ranjava te moja suština. Tvoja ljubav nema za šta da se primi. Ja nisam želela taj odgovor, želela sam da čujem: nije važno, ja volim sve tvoje delove. Nije važno što nisi cela. Ali život nije film. Ogorčena sam na psihologe, psihijatre, terapeute; oni koji misle da sve znaju i oni koji postavljaju kriterijume, nisam bolesna. Ja sam ogledalo. Bolestan svet u meni vidi sebe i ne dopada im se ono što vide, žele da me sklone, ili pak da me nauče kako da se bolje kamufliram u njima slične. Hah, ma ne treba meni kamuflaža. Vi i onako verujete u selektivne istine. Nisam ja nikoga obmanula, vi kreirate uloge i iluzije, a ja uživam u tome da ih raspršim u komadiće. Sad smo isti. Da li je to istina? Ili ona druga, koja plače sve suze koje vi niste pustili i želi da bude sunđer koji će upiti svu bol sveta tako da nikad nikog ništa ne zaboli? Ali opet sam u ekstremu. Jedan čovek me je jednom znao, bolje nego iko na ovom svetu, bolje nego ja samu sebe. I ne znam da li me je jačim žarom voleo ili mrzeo. Jer, bili smo isti. Posle tolike ljubavi i posle tolike mržnje ostaju samo sive zone. Blede kopije dubina u kojima plivam sa ajkulama jer njihovi zubi su transparentni. Čovek ti se smeje, dok u drugoj ruci drži nož. Psiholozi bi rekli da projektujem ali svi smo mi loši. Ne možeš da vidiš zlo u drugome, zlo kog nema u tebi. Samo su deca još uvek čista. Ja želim da zaštitim to parčence. Možda je ona sidro, možda je ona ono za šta nečija ljubav može da se uhvati. Nekada... Možda je ona početak moje ljubavi prema sebi.