#pakao

da jos si nesto najljepse

Ne znam sta joj se desilo, mozda je cak i on bio u pitanju. Da se andjelu popeo haos preko glave, a djavolu je mir postao dosadan. Mozda je sve odletelo u vazduh, kao i njen nastup '72 godine, kada su ljudi izlazili u kolicima, kada su padali sa balkona, kada je cvece diglo dvoranu u vazduh od ocaravajuceg nastupa moje balerine.

Toliko pitanja, ali ostavljenih po stranu. Sada je samo posmatram. Vise nije zelela da gleda sve te ljude, vec da prolazi ulicom, nepoznata, da gleda svoje lice na plakatima. Da zamislja kakav je taj nastup, kada da ga sama vec nije odigrala, nego masta o njemu kao kakav nepoznat pojam. Vise su joj prijala svetla grada, fenjeri po kaldrmama nego svetlost bine. Sada gleda uzviseno, ili u ravni sa svima, a pre je gledala sve pod nogama. Vise nije bila ni naoruzana, u dzepovima nema vise ruza i pistolja, sada je nosila neke pocepane, stare rukavice koje joj je moja baka dala za uspomenu. Nije mogla da se odvoji od njih, prosto ih je zavolela.

Postala je obicna devojka, sa sjajem u ocima, lepim i blagim osmehom koji je cuvao neku tajnu, vodio je nekuda, ali nisam mogao da provalim gde. Vise je volela da se drzi za ruke, da uhvati necije srce pogledom i dodirne. Ovog puta ne radi svoje volje, vec da vidi kako je njemu, koju toplinu ima da ponudi i koliko je tamno. Sve je bilo cudno. Pre je zavijala na zvezde, sada ih se klanja. Pre je igrala dok je noge nisu izdale, sada samo sedi. Pre je gledala samo da uzme, danas daje i ono sto nema. Pre je gledala rukama, danas me je po prvi put u zivotu pogledala ocima, zagledala se u mene i rekla, izvini. Nije imala razloga za to, niti ikakavog povoda. Nije mi ista skrivila, oduvek je bila dobra prema meni.