Vuk Valčić

Varljiva ontologija čitavog projekta

Ovde započinjem jedan mali, neobični poduhvat, niz od nekih desetak pregleda, ili da upotrebim jednu pomalo zaboravljenu i verovatno u kontekstu pogrešnu reč, feljtona, u kojima ću u nastavcima predstaviti Marininu knjigu, možda bi bolje bilo reći skripte, "Filosofija" koju je ona napisala pomalo na moj nagovor 2008. godine. Iskreno, nisam sasvim načisto zašto ovo radim. Ima mnogih razloga, da me pogrešno ne razumete, ali ne znam ima li dobrih za čitavo ovo preduzimanje koji će koštati vremena i napora, a uz to mu se ni svrha ni rezultat baš jasno ne prepoznaju. Ni šta je to "ovo" iz prve rečenice, ni to nisam sasvim siguran, pa najednom saldo ovog ovde bitka već nakon prvog pasusa ostaje značajno u minusu. Da se oprobam onda prvo sa ovim "zašto", da poneki razlog što prethodno pomenuh da postoje bacim na talon, pa da ovaj mračan početak makar malo odmračim.

Quod

Marina Mirković, moja majka, predavala je čitavih trideset godina Filosofiju u Drugoj beogradskoj gimnaziji, kako smo mi makar u kući uvek zvali njenu školu. To je srednja škola na Zelenom vencu, osnovana 1870. godine kao Palilulska polugimnazija, pa od 1887.

Druga beogradska, u kratkom periodu postaje Gimnazija Vuk S. Karadžić, pa Druga muška, pa opet Druga beogradska, pa Gimnazija "Ivo Lola Ribar", pa konačno Filološka gimnazija kako se zove i danas. (Zanimljivo bi bilo upariti naziv gimnazije sa nazivom države u kojoj se nalazila, npr: "gimnazija Ivo Lola Ribar u SFRJ", pa da vidimo koliko je to kombinacija raznih naziva iste škole; ako je neko dovoljno dokon može da pokuša. Imam utisak da mada ova upadica baš ništa ne dokazuje, stiče se utisak da nešto ipak znači.) Marina je bila vrlo stroga - jedna od profesorki čija je strogoća postala legendarna, izašla van granica učionice i škole, i otisnula se u svet kao mit, prepričavan od strane uvek strasnih mitoloških pripovedača, srednjoškolaca, priča strave i užasa, kasnije i sete, o svojim životima ispunjenih nedaćama koje ih u toj dobi u nesrazmernoj meri obavezno saleću. Njen (zbunjujući, ali odlučni) uzvik: "Promeni pogled!", uzdignut kažiprst kao upozorenje da je granica neprelazna, i strogi kriterijum ocenjivanja bili su poznati širom Beograda.

Marina Mirković je bila profesor dibidus (evo jedne lepe, arhaične i pomalo zaboravljene reči koju je Marina rado koristila); volela je filosofiju koju je predavala, a još više profesorski poziv, onaj koji stvara sve druge pozive, i da odmah prikladno parafraziram Aristotela: oni koji znaju, čine, a oni koji razumeju, podučavaju. Iskreno mislim da je Marina u to verovala, da se ponosila svojom ulogom predavača, uvek i svagda, potcenjenom i poniženom. Onda, nek se Marinin čas nastavi; i to je prvi razlog.

Možda delom upravo zbog svoje strogoće, Marina je mnogima uspevala da prenese znanje, čak i razumevanje školskog gradiva predmeta koji je podučavala, a to baš nipošto nije lako, kako zbog samog gradiva, tako i zbog učenika. Ali Marina se hrabro pela tim brdom Kameničke ulice i gurala svoj kamen.

Da se neće od filosofije hleba najesti, to đaci dobro i rano raspoznaju. Uz to, nema većih cinika od pubertetlija, i ko je nekad imao ili sreo jednog od te sorte dobro zna o čemu govorim. Sve dobro odmere, posebno što im je na korist, a od znanja filosofije, da se ne lažemo, veliku vajdu ne vide. A vajda je nekako važnija od svega drugog. Da se u jednom ne ogrešimo; istina je, mnogi nam danas nešto filozofiraju (kolokvijalni izraz koji je Marinu neizmerno nervirao, sada se, izgleda, manje koristi, a pravilnije i tačnije bilo bi reći: mrsomude) i od toga dobrano namiču, ali za to nikakvo prethodno znanje nije potrebno; naprotiv, samo ometa i spotiče kvalitetno mrsomuđenje. Pa u svoj toj društvenoj klimi, (koja se istini za volju tokom godina njene profesure menjala), Marina je uspevala da učenicima objasni filosofiju, često da ih zainteresuje, i u mnogim slučajevima, da učini da je zavole kao što je ona volela. Pa zato, nek se Marinina ljubav prema filosofiji nastavi, i to je drugi razlog.

Kada je otišla u penziju, pa i pre toga, Marina zdravstveno nije bila baš najbolje: ni fizički, ni psihički. Kao što već rekoh, na izradu ovih skripti pomalo sam je i ja nagovarao, smatrao sam da joj takva aktivnost može pomoći, da će joj pružiti podsticaj i podariti svrhu, i odvući pažnju od svih drugih stvari koje su je, činilo se, izjedale. To je delimično i uspelo. U njenom radu tih meseci bilo je iskrenog napora: sedela je pred svojim starim beleškama i sastavljala tekst kao što je nekad držala predavanja u školi. Onda su se stvari, pomalo tipično za Marinino stanje tih godina, otele kontroli. Odbila je da lektoriše tekst, izabrala tvrdi povez, skupu hartiju i preveliki tiraž što je podrazumevalo visoku cenu jednog primerka i tiraža, odbila je da knjigu pokloni bibliotekama, oklevala je da kontaktira gimnaziju u kojoj je radila i ponudi primerke njihovoj biblioteci (to je ipak na kraju učinila), odbila kontakt sa distributerima i maloprodajama, osim knjižare Srpske književne zadruge koju je jedino smatrala dostojnom da njenu knjigu nudi čitaocima i slične životne misterije. Sve u svemu: Marina. Rezultat svega je veliki broj nedistribuiranih primeraka knjige. 

Mada su neki pronašli svoj put do porodice, rodbine, prijatelja, pa čak i ponekog kupca nakon mog oglasa, najveći deo tog tiraža se još uvek nalazi kod nas. Bio je to Marinin poslednji profesionalni napor i bez obzira na sve mane, ne mogu tek tako da ga odbacim, ostavim u podrumu, pretvorim u staru hartiju i napustim. Zato pišem, ponešto doradim ili ispravim, skratim i u kraćoj formi ovde objavim, dostupno svima; i to je treći razlog.

Marina je umrla ima više od dvanaest godina. Ne verujem ni u kakve zagrobne živote, reinkarnacije i druge utešne priče; Marinu više nećemo videti, i to je, koliko takve stvari mogu da budu, u redu. Život jednostavno ide dalje, i jednom će otići i bez mene, pa i doslovno bez svakog ko čita ove redove (samo se nadam da te dve stvari neće nekako biti povezane). Ono što od nas ostaje su sećanja koja žive koliko žive oni što su nas poznavali, i ponešto od onoga što smo uradili. 

Sad, kako sam načuo razne moderne mudrace što kažu da ono što je objavljeno na internetu zauvek ostaje, i pošto je Marina toliko volela svoju filosofiju i gradivo koje je predavala, neka ostane onda trag toga i na internetu, makar u ovom, prilično skrivenom, ali skoro neizbrisivom kutku. Osim ponekog od vas, koji će ga povremeno pronaći, tu su i botovi mnogih GPT-ija, odnosno algoritmi tekstualne veštačke inteligencije, a ti rado uče filozofiju dok nepovratno gutaju naše životne resurse iz ne do kraja jasnog motiva. Pa eto, neka Marina poduči filosofiji i te, ovog puta elektronske morone, jer oni će, plašim se, sve nas nadživeti. Tako će svi ovi tekstovi, više nego onih nekoliko štampanih knjiga po policama i bibliotekama, nadživeti sva druga sećanja, ugrađeni u mudrost i glupost sveta koji ostaje za naredna pokolenja. I to je poslednji razlog, i jedan da sve prethodne, kao onaj Prsten, okupi i sveže. (ilustraciju ispod neka shvati kako ko želi)

Quid

Moram biti sasvim iskren i naglasiti da ove skripte nažalost imaju mnogo mana. Neki od razloga zašto je tako već su prethodno navedeni.

Marina je u penziju otišla ranih 2000. godina, a čini se da je čak i da su za te godine njena predavanja bila prilično zastarela. Ove skripte koje je Marina pripremila izlažu gradivo onako kako ga je ona čitavog života predavala učenicama sredne škole u jednom specifičnom istorijskom trenutku, što znači da nužno ima određene sadržinske, ideološke i kulturološke granice. Ne znam kako danas izgleda nastavni program, ali pretpostavljam da je došlo do izvesnih promena i modernizacije (mada me ne bi mnogo čudilo da promene zapravo nisu na bolje), pa je taj jaz nužno još veći.

Ipak, mogu pretpostaviti da se na srednjoškolskom nivou najveći deo istorije filozofije i dalje uči na isti način, pa pošto je mnogo toga ispričano sa iskustvom dugogodišnjeg predavača, verujem da skripte mogu biti sasvim korisne za nekog ko želi da razume i nauči dovoljno za neku solidnu, možda i odličnu ocenu.

Postoji izvesna zabuna kome Marinine skripte treba da posluže. U autorskoj posveti ona navodi da je rukopis namenjen za studente prve godine Filološkog fakulteta svih grupa, za srednjoškolce i sve druge radoznalce. Materija i kako je ona obrađena ukazuje da je to bilo pomalo preambiciozno, i da studenti od ovog relativno šturog teksta ne mogu imati dovoljno koristi. 

Sa druge strane, na mnogo mesta u tekstu Marina daje instrukcije i podsetnike sudeći iz konteksta nekom zamišljenom predavaču u srednjoj školi. Da su Marinine beleške i podsetnici za njena predavanja ikada bili zabeležni u računarskoj formi pomislio bih da se to potkralo prilikom kopiranja (čuvena copy/paste omaška), ali pošto to nije bio slučaj, a Marina je tekst knjige sve vreme diktirala (što smatram da je takođe bila greška), očito su ti delovi dodati hotimice, mada takvu nameru ne pominje u svom uvodu.

Meni je lično zasmetao potpuni evrocentrizam sadržaja. Po Marini kao da filozofska misao postoji isključivo u Evropi, i kasnije, pomalo i u Americi. Filozofi i njihova dela iz Kine, Indije, Persije, Bliskog istoka, da ne nabrajam više, nijednom jedinom rečju nisu pomenuti.

Razumem da je nastavni program bio takav, ali to nije dovoljno dobro opravdanje za tako uskogrudi i kratkovidi pristup kada se već knjiga piše i objavljuje. U sličnom žanru primedbi je i činjenica da su od sto dvadeset strana teksta četiri posvećene svim filozofima Srednjeg veka (istina, filozofski ne baš najplodniji period kada se posmatra samo evropski kontinent, posebno kada se uzme u obzir u to vreme prilično teokratska i monomanična evropska misao), a dvadeset pet stranica su posvećene filozofiji Marksa i marksizmu. Razlog je očigledan, ali svejedno upada u oči, iako sam ja prvi koji uvek želi da naglasi značaj Marksa kao filozofa, kao i nekih njegovih sledbenika, i da totalitaristička ideologija koja se odatle izrodila nije razlog da se odbaci sav filozofski doprinos koji je imao, a još manje je njegova konsekventna i nezaslužena politička nepodobnost za moderne filozofe sa ekonomskog Zapada. Marinina predavanja su za neko vreme osamdesetih bila progresivna i skoro prikriveno disidentska, ali su za ovo vreme, pa čak i u vreme izdavanja, u tom smislu zastarela i nedovoljno kritička. Treće i povezano sa prethodnim, moderni filozofi 20.veka i moderni filozofski pravci se skoro uopšte ne pominju, što sadržinu značajno osiromašuje.

Marina je oduvek imala gvozdeni pristup svom predmetu predavanja i izučavanja: ja predajem, ti ćutiš i učiš istoriju onoga što su drugi, pametniji od tebe, smislili, a ako imaš neko mišljenje zadrži ga za sebe. To nije motivišuće, i takođe nekako pripada jednom zastarelom pristupu (koji je do kraja vatreno branila ako se usudim da ga dovedem u pitanje). Iako su na par mesta umetnute pojedine angdote iz života čuvenih filozofa, tekst je u dobroj meri suvoparan. Svakako, od skripti se ne očekuje neka sadržinska i stilska polivalentnost, ali jasno je da Marina nije smatrala da piše samo skripte. Uz to, činjenica da je rukopis značajno preopterećen odlomcima iz raznih tekstova filozofskih dela, kojih ima previše za knjigu ovog obima, a premalo da bi imalo smisla što su tu, uopšte ne pomaže, kao ni zastrašujući broj štamparskih grešaka prouzrokovane Marininom nesavladivom tvrdoglavošću.

Šta ću ja sad sa svim ovim? Motive sam objasnio, da se na njih ne vraćam, govorim o sadržini na ovom blogu: u nekoliko različitih objava preneću osnovni sadržaj skripti. Biće u segmentima u nastavcima, jer samo tako ima smisla, nekoliko celina, poneki dodatak ili dopuna. Svi će biti povezani, od ovog prvog unosa do poslednjeg. Ponegde ću povezati sa nekim mojim razmišljanjem i mini-esejom, tamo gde se za neku temu zainteresujem ili mi se učini da imam nešto da dodam.

Znam da se nisam istakao sa reklamom za knjigu, ali ako neko poželi da je ima u tvrdom povezu, može da me kontaktira i poslaću je. (Nije sve ovo do prodaje: cena je 1 (jedan) takozvani principijelni dinar + poštarina, mali komentar za cinike, ako takvih ima, koji bi voleli da se ceo svet postroji samo kako oni uspevaju da ga vide.)

 Na Staroj planini živelo se kao da je devetnaesti, a već se prepolovio dvadeseti vek. Sve što se u njemu zgodilo: svrgnute dinastije i ubijeni kraljevi, ratovi koji zemlje opustošiše, turska, bugarska i švapska čizma koje su gazile srpska polja i mladice, četnici i partizani, abdikacije i revolucije, države što se smeniše i ponoviše, i nove vlasti što ujahaše; ništa nije isuviše menjalo život u selu. Poneka od tih vojski bi se u selo uteturala, mnogo otela i nešto pretila, pa otišla; poneka vlast bi se predstavila, nešto oduzela ili ređe dala, pa otišla, i na selo zaboravila. Sva ta komešanja bila su zapravo tek puki odjeci velikih događaja što se jedva uspnu uz visove Stare planine, neke stvari nizinskog življa što po gradovima poput najbližeg Pirota prebiva, i tuđa posla iz nekog belog sveta u koja se ne treba mešati, ako je što pameti ostalo.

U selu živela je jedna devojčica tužnog imena Stadija. Ime nije pomoglo, a ni što je majka po savetu seoskih baba jela živi spanać, trave i lizala grumen soli kao koza jer svejedno do četvrtog živorođenčeta nije bilo muškog deteta, a kad se konačno rodilo, beše nejako i plačno do uznemoglosti, uvek bledo i često bolesno. Prčevina, tako se u selu govorilo; gazda dobio prčevinu, smejali su se slatko, još slađe što je gazdino jer Stadijin otac imao je najveću kuću u selu, najbrojnije stado, najviše livada i pašnjaka, i razna posla po pirotskoj varoši o kojima se u selu malo znalo, još manje razumelo, mada dosta govorkalo.

Što je prvorođeni sin i naslednik prčevina strašno je ljutilo Stadijinog oca, a još više što mu se u selu podsmevaju. Zbog zlih jezika i sramote krivio je Stadijinu majku, pa i tri starije ćerke zbog kojih je žena uznemogla u rađanju. Zato je u kući na sve mnogo galamio. Inače čudljiv, prek i težak ćovek, bivao je još gori: bez smeška namršten, u tišini strog, nikad lepe reči i nežnog očinjeg dodira. Zato su sva deca, i najstarija od sviju Stadija, naučila da ga se klone, a kad ne mogu, da se umanje i utišaju tako da ih nikada ne primeti. Da je zaista mudro, pravedno i dobro sazdan ovaj svet, neka deca bi istinski imala moć da postanu nevidljiva.

Jednog jutra otac naredi Stadiji da sa njim u planinu pođe da ovce i pastire obiđu. Stadija se rastuži. Kad oca u kući nema, deca se smeju zaigrati, trčati i podvrskivati kako ono i valja da deca rade, što im majka nikada nije branila. Ali se ocu nije smelo protivrečiti. Imalo se hrane pastirima odneti jer oni danima sa visokih pašnjaka ne silaze, i uz to uprtiti osam pocela sa hladilicama, lonce i velike limene ćupove što je otac lane u gradu kupio iz vojne magaze, tri klupka jarema, kašika nekoliko, par pari makaza, naram praznih torbi za vunu i još nekih stvari što je zatrebalo, jer su letnje vrućine stizale i bilo je vreme za šivanje ovaca. Sve to Stadijin otac uprtio je na dva konja, pa ular većeg i starijeg, ali i mirnijeg on uze voditi, a Stadiji prepusti manjeg, ali mlađeg i nemirnijeg konjića. Do livada u planini imalo se hodati, a njeni sitni teško pratiše duge očeve korake, pa je zaostajala zbog čega se otac ljutio, pojurivao i psovao je uvek teškim, sumornim rečima. Ona je ćutala i u sebi ponavljala kratku molitvu koju ih je majka učila, nauk žena od početka sveta: žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj, žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj.

Negde na pola puta, baš kod krža planinskih staza čuše razgovor i smeh mlade čeljadi iz susednog sela što se sa paše vraćaše, a sa njima behu dva kera posvuda poznati po nestašlucima, jer bi često svuda gostovali i vijali vraga. Jedan beše crne, čekinjaste dlake, brz i drčan i na mnogo veće psine, ali dobar sa decom koja su ga često mazila. Stadiji je baš taj nešto drag bio, pa mu je nadenula i nadimak Buvava Kudravica. Drugi je bio mršav, krakat i dugodlak, boje boje blata ili boje snega, već po tome koliko je kiše prethodnih dana padalo. Njega Stadija nije poznavala.

Kad osetiše konje, zabave i nevaljaštva uvek radi, psi se zaleteše u noge i stadoše lajati i dizati larmu. Konji se uznemiriše, zaigraše, zaritaše i propeše. Otac umiri onog što je on vodio, pa pse prutom i psovkama rastera, ali Stadija ne može, sve moli konjića da ne skače, i buvavu kudravicu da ne laje i ne vraži, ali svako po svojoj prirodi nastavi, pa joj se konj ote i stade bežati niz planinu nazad ka selu i sigurnosti štale, razbacujući svoje breme na sve strane; začangrljaše limeni čupovi po kamenju, prosuše se pocela po stazi, upleteše se jaremi u granje i rasturi hrana za pastire po zemlji. Stadija vide očev pogled i namah poče plakati, jer zna da sledi ljutnja i batina. Ne čekajući, i sve još plačući, ona trkom nagnu za konjem, a otac veže svog uz drvo i uz grdnju i psovke krete dugim korakom za njom.

Tako bi se možda nazad do sela vijali da srećom konj ubrzo ne zaboravi na strah i stade pasti na maloj livadi kraj staze. Da se nanovo ne uplaši, Stadija mu sa umilnim šapatom priđe, uhvati konop što se po zemlji vukao, pa ga ponovo vodi uzbrdo. Kada na oca naiđu, ona mu ne prilazi već beži oko njega mimo staze, pa trči uz brdo sa konjem, a on za njima sve viče i preti:

- Sve prosuto da pokupiš, i nemoj da nešto nedostaje.

Stadija prikuplja kako na rasute stvari naiđe i tovari na konja koji je sad miran i saradljiv; možda je i sam u svojoj konjskoj samilosti muku razumeo i sažalio se na Stadiju koja plače i kroz plač u krug beznadno moli:

- Tatko, nemoj se srditi, nemoj se srditi, tatko.

Srećom, i oni ljudi iz susednog sela prepoznaše nevolju te skupiše čupove, jareme i pocela, pa pomogoše Stadiji da ih na konja vrati, pa dok ih je otac sustigao, već je sve bilo na svom mestu.

Ljutit, otac diže težak štap na Stadiju, ali se srećom ljudi iz drugog sela pobuniše, pa se gazda zaustavi; da njih nije bilo, prut ne bi izbegla. Ali otac stade tući konjića, sve snažno, bez zadrške i milosti zamahuje, po glavi, vratu i stomaku ga bije. Konjče iskolačilo, od strave se oko belasa, poigrava da se otme ali otac čvesto konop drži, njišti od straha, znoj, pena i krv iz nozdrva izbiše, a otac udara i udara dok ljudi iz susednog sela ne povikaše:

- Ne ubij konja, čoveče, ko će ti tovar uz brdo nositi!

Otac se tako konačno smiri, te oni ostaviše dobre ljude iz susednog sela za sobom i nastaviše put u istom poretku: napred otac sa većim konjem, nazad pretučeno konjče i preplašena Stadija, oba pognute glave, a ona mu tiho šapuće molitvu žena, konja i druge nesrećne čeljadi: žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj.

Podne je dobrano odskočilo kad su stigli na pasišta. A tamo ovce kojekuda zatekoše: neke same na potok po vodu otišle, druge zalutale na tuđe livade, treće tužno bleje upletene u strnjiku, četvrte se u šumu uputile. A pastira, nigde. Otac suknu, grom i pakao, da se ovce prikupe i vrate, Stadija trči, otac grdi i psuje krive pastire i opet nedužnu Stadiju usput.

Kad ih prikupiše otac pođe da potraži pastire a Stadija osta sa ovcama i konjima koje rastereti i stvari iz tovara na svoja mesta smesti. Otac ubrzo pronađe pastire u debelom hladu poizvrtane, kako polegali po zemlji lenjo kakvu brlju iz čuturica dele i navrću. Otac ih zaskoči uz kletve, pa i njih sve prutom po leđima najuri put sela. Kad se vrati, on reče Stadiji: - Idem da dovedem valjane pastire, a ti ovde da čekaš, na ovce da paziš da i ti ne dobiješ prutom. Ja ću se dobro pre mraka vratiti. Uz te reči i bez daljeg pozdrava, namršten i ljut, dugim korakom otac ode i povede konje sa sobom nazad u selo.

U blaženoj samoći i tišini planinskoj pospano prolazi dan. Ali mrak se šunja, a oca iz sela i dalje nema. Ubrzo se ovce same u zabran smestiše, i Stadija za njima zasuni kapiju. Osvrće se; planina oslobođena dnevne vrućine oživljava šumom, zvukom i pokretom. Pesmu ševa, senica, vrabaca, slavuja i onih drozdova što ih deca smešno beloguze zovu, soko ućutkava kliktanjem kojim najavljuje lov, a ovce se kao po komandi sabijaju oko svojih jagnjadi. Tama se kao lopov prikrada i Stadija shvata da otac do noći neće stići, a po mraku se nazad do sela svakako ne može.

Ulazi u pastirsku kolibu, zatvara vrata i povlači rezu, spušta kapke na otvorima kao da će strah i noć tako napolju zabraviti. Patrljak sveće je sve što nalazi za slabu svetlost i još slabiju utehu. U planini noć je hladna, vlažna i teška kao tek oprani ćilim, i Stadija loži sklepanu furunu. Nema dovoljno drva u kolibi, izašla bi, ali se plaši jer se šuma uveliko razigrala neuhvatljivim noćnim zvucima koji sve više i odasvud dopiru, od mraka nevidljivih i time strašnijih glasonoša. Žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj, Stadija šapuće, i drhti.

Onda vuci stadoše zavijati. Prvo se jedan čuje, možda je to predvodnik čopora što najavljuje vučije sate jednim dugim, otegnutim, neprekinutim proglasom. Potom se drugi u odgovor javlja, kratko potvrđuje zapovest. Zatim se mnogi priključuju, jedan po jedan dok se ne uspostavi harmonija čitavog jednog hora noćnih pevača praiskonske strave što na strah i beg teraju, peva se drevna pesma ocu Mesecu i njegovim drugaricama zvezdama. Svaki novi glas tog hora sve bliže stupa, vučija pesma se približava kolibi u kojoj Stadija drhti, i najavljuje svoj nesmetani, pobedonosni pohod. Pastiri bi ih vatrom, čegrtaljkama i galamom oterali, ali Stadija se plaši da istupi iz kolibe, no se uz jecaj uvlači pod pastirske kožuhe i ovčije kože; od smrada koža, i još više kožuha, nabira nosić i oči joj suze.

Vučiji korak začuje se pred vratima kolibe, kevtanje, cviljenje i režanje; tu su! Sve naliči na razgovor: o čemu se dogovaraju, pita se Stadija. Potom vučiji dah kroz daske vrata, udiše i oduvava, pa zastaje da oceni mirise koje kroz pukotinu do moćnog njuha stižu. Da li duva da kolibu od pruća sruši; ma to su samo dečije bajke, teši se Stadija. Udarac u vrata, potom još jedan, pa uporno i brzo grebanje vučijih kandži, nokat o drvo, mesarska testera o kost, lovački pucanj o lobanju; sve struže, škripi i puca, vrata se tresu, povijaju a zasun se klima. Zastanu, pa nastave, možda se u svom pretećem poslu smenjuju kao što se smenjuju u noćnom pevanju. Stadija pod kožusima plače ledene suze. Žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj; sve češće ponavlja, ali vrede li istinski te reči molitve pred svim vucima ovoga sveta, prvi put sumnja. Vrata krckaju, i zemlja ispod se roni, vučiji plug zaorao je utabani prag i kada povremeno proviri ispod gunjeva, Stadija sad vidi izdužene senke vučijih nogu kroz mesečev noćni odsjaj. Nedugo potom ispod vrata njuška se provlači, dugi jezik brzim pokretom briše tragove zemlje, u mraku se oštri zubi keze i belasaju; naslađuje se vučina mirisom straha svog budućeg plena. Onda zavijanje ispred kolibe, pobednička pesma, poziv ili objava. A noć je duga, i pukotina ispod vrata sve šira.

Svrab kandži, šapat izbačene zemlje, vražiji smrad gunjeva i ledena strava ispunili su sav Stadijin svet. Čuje i ovce što u zabranu užasnuto bleje i vrisak jagnjadi nalik dečijem što noć para. Ustala bi, skočila da ih brani, povikala, udarala bi o vrata, čegrtaljkama larmala, iskočila iz kolibe mašući i lupajući, ma nek vrag nosi krotkost i tišinu s kojima sav taj takav život međ vucima dočekuje, ali noge ne slušaju, glas osim jecaja izdaje, a srce u grlu davi. Sveća dogoreva, a tek je pol noći prošlo, i Stadija nepomična ostaje u stravi potpunog mraka u kome je svaki zvuk: vučiji dah, struganje, kopanje, treskanje, blejanje i vrisak dece, još strašniji.

Odjednom: smiraj. Negde je oglašen kraj vučijeg časa i sve je prestalo i utihnulo. Vrata su odolela, zemlja ih nije propustila, i vukovi su negde pred zoru, kao po komandi, otišli. Stadija je još neko vreme osluškivala, ali na svu planinu oko kolibe spustila se potpuna, tišina. Iscrpljena i uplakana zaspala je, ne usuđujući se da izroni ispod okužnih kožuha i teških ovčijih koža. Budi je tek ljuta očeva vika, ne zna koji je čas i da li je svet uopšte onaj isti u kom je do sad živela. A jeste.

Izlazi. Oči se teško privikavaju na dnevnu svetlost, peku i obrazi od suza skoreni. Ali prizor je strašan: izvrnuta telesa mnogih poklanih ovaca u zabranu, ispalog jezika i razderanih vratova, neke na mestu bile su vučija gozba, neke tek ostavljene kako su pale u odbranu svojih jagnjadi koje je čopor u svoje brloge odneo. Naspram užasnog prizora nove suze joj teku niz lice, ali u sebi jasno oseća grešnu radost preživele.

Otac u zabranu međ poklanim ovcama stoji, pogled mu besom naokolo seva. Stadija bi potrčala u zagrljaj, da dečiju utehu u očevoj snazi pronađe, ali je njegov strogi glas u prvom koraku zaustavlja.

- Vidi!- grdi otac i sve lupa onim strašnim prutom po mrtvim ovcama.

Stadija vidi. Plače. Potom se osvrće i gleda izgrebana drvena vrata, i rupu u zemlji na pragu kolibe. Vidi, htela bi reći ocu. Vidi! Da je još samo malo potrajao taj vučiji čas, probili bi se unutra; šta bi otac onda rekao; da li bi nad preklanom Stadijom zaplakao? Vidi, vikala bi, vidi vuka; ali opet ona samo krotkom tišinom svu tu žurbu i galamu dočekuje.

Stadija se kasnije udala i otišla u beli grad, potom i u beli svet, ali tu noć nikada nije zaboravila. Retko se vraćala u selo, ali kad bi odlazila, uvek bi obišla onu pastirsku čatmaru u planini. Još stoji, naherena, zarasla u živicu i korov. Ovaca i vukova retko više ima, ali na odvaljenim, natrulim vratima čatmare i dalje se vide tragovi vučijih kandži. Rupu na pragu vreme je popunilo zemljom, ali Stadija svejedno prepoznaje ožiljak. Onda dodiruje tragove kandži na vratima, miluje ih, prati brazde prstima čudnovato setna, i pita se da li su ih vuci, ili ih je sam vrag te noći napravio.

Da li je ta noć promenila Stadiju? Ne znamo, jer samo jednu Stadiju i jedan njen život imamo, ni sa čim drugim da poredimo ne možemo, i možemo samo pretpostavljati da li bi nas promenila. Te noći susrela se sa najvećim strahom, istinskom i opipljivom stravom iz dečijih bajki i otad joj se život, možda protivrečno, samo još strašnijim činio. Često i dalje žurbu i galamu krotkom tišinom dočekuje, majčine mudrosti se nije otresla.

Sada je seda baka, i ponekad ispriča priču o toj noći mnogoj deci i unucima, a ona se čude i ne veruju. Ipak zatraže povremeno da im još jednom ispriča priču o vukovima, a zapravo je, kao i mnoge takve priče, to priča o ljudima.

Par komentar uz priču Vuk

- Priča se zasniva na istinitim događajima. Imena i neke okolnosti su izmenjene, događaji su dramatizovani, neki detalji su dopunjeni ili prenaglašeni, ali značajan deo onoga što je opisano u priči Vuk se odista dogodilo. S druge strane, i želim ovo jasno da naglasim, porodica i odnosi unutar te porodice, pojedini postupci, osobine i razmišljanja likova prilagođeni su tako da odgovaraju narativu i smislu ove priče, i delo su fikcije, pa sličnosti sa ovima ili onima ne vredi i ne treba tražiti.

Vrsta Homo mimicria, iz reda Gnjida vulgaris - Težak za ispitivanje jer je vrlo timidan. Kad misli da je ugrožen menja izgled, boju glasa, visinu i težinu. Na paši uklapa izgled, mišljenja i ubeđenja sa stadom u kome živi.

Parafrazirano iz SF priče Otkriće, autora Zvonimira Kostića

Kako se ovo uopšte dogodilo?

Ako se izuzme kriminalistička priča iz delova koja je pre četrdesetak godina (jebote) izlazila u nekoliko brojeva srednjoškolskog lista "Šestica", zbog koje je smenjeno uredništvo lista, a list na neko vreme zabranjen što je izvesno neki presedan, priča "Vračara iz sela Obrva" je moja prva objavljena priča, tačnije prvo u tradicinalnom smislu reči objavljeno bilo šta što sam ikada napisao, Trebalo bi da me raduje, da me čini ponosnim, ali to tek delimično uspeva jer dogodilo se nekako slučajno, neplanirano i iznebuha.

Dok pripremam razne materijale koje planiram da objavim, poželeo sam da pišem i za ovaj ovde blog. Mada je tekstova na blogu i dalje malo, ideja je da se ovde nađe poneki esej, kratka priča, komentar, putopis ili šta mi već padne na pamet. Uz blog i povremenu interakciju preko društvenih mreža, želja mi je da uspostavim početnu komunikaciju sa potencijalnim čitaocima, da se predstavim kao neko ko piše i ko će ubrzo izdavati. Neko će reći: marketing, ili još ružnije rečeno: samopromocija; i neće sasvim pogrešiti, mada ne smatram da u tome ima nečeg lošeg.

Kako sam relativno skoro otkrio, razni izdavači, udruženja, književni časopisi (da, to i dalje postoji), novine i razne štampane ili internet publikacije redovno raspisuju konkurse za poeziju i prozu, za objavljene i neobjavljene, iskusne autore ili početnike, za mlade godinama ili mlade u srcu. Što ne bih ponešto napisao i za neki od tih konkursa, radije u kraćoj formi, pa bez isuviše ambicija poslati i to ujedno iskoristiti za blog, pomislih. Tako je prvi takav konkurs na koji sam se javio bio konkurs regionalnog časopisa za književnost "Književne vertikale" Udruženja nezavisnih pisaca Srbije. Slobodna tema, i jedan neobičan zahtev da priča mora biti ispričana u tačno 357 reči.

Rok za je prijavu bio je 15. decembra, nakon čega UNPS pokazuje krajnje neočekivanu i neumetničku efikasnost: za samo par dana objavljen je širi izbor, i vrlo brzo potom informacija da su od preko tri stotine poslatih priča izabrali stotinak i da će mimo prvobitnog plana ,usled vrlo kvalitetnog materijala koji su dobili, uvrstiti sve priče iz tog šireg izbora u jednu zbirku kratkih priča koću će objaviti. Štampa završena već pre Nove godine, a primerci koje smo naručili po povlašćenoj, autorskoj ceni isporučeni samo par dana posle. Poslovno, ekspeditivno, bez sve sumnje.

Ne želim da reklamiram neku lažnu skromnost, a još manje da omalovažim čitavu zgodu, ali ova objavljena priča "Vračara iz sela Obrva" stvarno nije bogznakakva. Nisam od onih autora kojima se ne sviđa ono što napišu (zna se da ima takvih čak i među najpoznatijim), i nimalo ne patim od skromnosti (takvih je već manje); stvar je često, bez šale, uglavnom baš suprotna. 

U moju odbranu: kasnio sam sa prijavom, pa sam priču napisao na dan isteka roka, za jedno popodne koje je u najvećoj meri potrošeno u logičko-gramatičko-sintaksnoj slagalici sa ciljem da se priča uklopi u baš tih 357 reči. Ideja je izabrana nasumice, prvo što mi je palo na pamet, verovatno inspirisano nečim što sam prethodno čitao ili gledao, a da se ni ne sećam šta. Kako je napisana, tako je poslata i takva je otišla u štampu, zajedno sa za par minuta sklepanom bio-bibliografijom za koju nisam pretpostavljao da će biti iskorišćena, a koja sada stoji meni na čast odmah posle priče u knjizi. 

Kod tako kratke priče skoro sve je baš u samoj priči. Skoro aforizam, mora biti jezgrovita, domišljata, dosetljiva, dojmljiva, duhovita, upečatljiva... Nisam imao takvu spremnu tog popodneva, a upravo sam iskoristio desetak reči samo da bih opisao kakva priča treba da bude; sažetost svakako nije moja jača strana. 

Na konkursu priča "Vračara iz sela Obrva" nije ušla u uži izbor za nagrade koje će biti dodeljene, što je sasvim u redu pošto je ne bih ni ja odabrao. Svejedno, evo i priče, da kažem, u celosti, kakva je poslata na konkurs i kakva je objavljena:

Vračara iz sela Obrva

Morao je zaboraviti. Taj sasvim neizdrživi bol izazvan sećanjima, mislima. Čuo je da mu samo vračara iz sela Obrva može pomoći. Otišao je u njenu brvnaru, skrovitu, u šumarku na samom kraju sela. Bila je ciganski tamnoputa, u licu nakazna, hroma, mada mlađa nego što je očekivao da će biti. Ispričao joj je sve, iako nikom nije; zašto baš njoj?

Učinio je sve onako kako mu je naložila: promenio posao, preselio se u drugi grad, oprostio od starih prijatelja; nikog da ne zna, neko drugi je postao. Onda je ponovo posetio vračaru.

Odneo joj je njihove stvari, sve što su imali, voleli, dotakli; to je bila cena napitka koju je tražila. Posmatrao je potom takvu, tamnoputu hromu i nakaznu, kako sprema napitak: mrvi suve trave, posipa smrdljive otopine iz mrkih, prljavih vrčeva i mrmlja reči koje nije razumeo; kao iz neke strašne dečije bajke. Napolju je bio dan kao i svaki, isuviše običan za jedan kraj, a događao se svejedno. Popio je na iskap, i osam godina njegovog života nestalo je da nikada nisu proživljeni. Sa godinama obrisani i oni, i njegov bol.

U novom gradu, na novom poslu, započeo je novi život. Nije bio nesrećan, ali ni srećan, samo je bio. Prisutan, nepotpun. Svemu je nešto manjkalo, kao slika bez boje i oštrine, ili srce bez krvi. Jalovo ništa podeljeno sa jedan.

Ovaj tekst, iako je tema putovanje u Barselonu, nije samo kratak putopis kao što su bili neki prethodni na blogu, već delimično i refleksija koja je tim putem podstaknuta. Zato i počinje drugačije.

Na slici (koju nažalost nismo mi snimili) besmrtni Freddy Mercury i božanstvena Monserrat Caballe izvode predivnu pesmu sa stihom iz naslova. Pesmom ponet još tada mislio sam da Barselona mora biti neki sasvim jedinstveni grad koji se obavezno mora doživeti zato što jedinstvenih mesta u ovom ponekad sumornom i uglavnom uniformnom svetu ponestaje. Kad se još dodaju romani Karlosa Ruisa Safona, i njegova tajanstvena, magična i melanholična Barselona u koju je tako očito bio zaljubljen i koju sa tom ljubavlju vešto oslikava, to postaje grad iz mašte, nedodirljivi Šangri-La, neostvareni Eldorado, neuhvatljivi Novi Jerusalim. U takvom raspoloženju odlazak nužno preti razočarenjem, jer čarobna mesta, plašim se, postoje samo u mitovima, knjigama i pesmama.

Još malo uvoda

Ne znam otkud se na ovom blogu, predviđenom prevashodno za kratke priče i eseje, na kraju izrodiše toliki putopisi? Ovo je treći, mada kao što rekoh, pomalo i nije. Kao u onoj staroj višesmislenoj pitalici: ko mi se ukakio u gaće (verzija iz edicije: da se pravimo fini).  

Barselona je jedan od najposećenijih gradova na svetu, na internetu se čak i na srpskom jeziku o njoj mogu pronaći stotine putopisnih tekstova, uputstava, saveta, preporuka, ocena, iskustava i svega drugog. Doduše, kada se izuzmu prepisani i pogrešni tekstovi, izbor se značajno istanji, ali čak ih i tako ima dovojno, možda i previše. Poznajem dosta ljudi koji su u Barseloni bili bar nekoliko puta, a mi eto odosmo prvi put, pa šta bih sad sa svojih bednih pet dana iskustva mogao doprineti toj opštoj putoopisnoj navali i oduševljenju? Malo. Imajući sve ovo na umu, mučila me dilema da li uopšte da pišem o ovom putu. Ali osetio sam neku obavezu, iskreno, kao da joj dugujem nekoliko reči nakon što nas je istinski lepo ugostila, pa kada sam već pisao o Helsinkiju i norveškim fjordovima, ne ide da je tek tako izostavim bez objašnjenja, kao da me nešto naljutila, kad nije. Ovaj tekst će zbog svega navedenog biti nešto drugačiji od prethodnih sličnih zapisa na blogu.

Inače, na slici iznad je navodno svetlosni prikaz mojih moždanih talasa, multimedijalni deo izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Barseloni na kojoj smo bili, pa kada se tako sagleda, ništa više ni ne iznenađuje, pa ni ovo napisano; to je moja odbrana.

Kad kažeš Barselona, misli Gaudi

Mahom se prvo o Gaudiju priča, pa ni ja neću preskočiti. Sagrada Familia (pun naziv je Bazilika i hram pokajanja Svete porodice – prevod je moj, pa da me izvine vernici ako sam nešto pogrešio jer ni u jednom od tih pomenutih tekstova nisam našao navedeno puno ime crkve na srpskom jeziku) je zaista dominantna građevina, koja je kao orao sa krilima natkrilila čitav grad.

Nedavno je i zvanično postala najviša crkva na svetu. Naredne godine planira se završetak grubih radova (siva zona – prim. prev. za domaće investitore) i očekuje se da poraste još desetak metara čime će potvrditi svoj status šampiona i posle skoro sto pedeset godina izgradnje izaći iz puberteta. Mada je crkva, prinuđena je da se brani kao tvrđava, neprestano pod opsadom horda turista koji je kao rojevi komaraca obilaze tražeći najpovoljnije mesto za napad. To je sprečilo da se intimnije upoznamo jer ja sam jedan od onih turista koji prezire druge turiste. Uvek se setim Čaja u Sahari, kako je kod nas vrlo slobodno preveden naslov knjige „Sheltering sky“, delo Pola Boulsa koje je famozno obesmrtio Bernardo Bertoluči svojim filmom, i scene kada Džon Malkovič i grlena Debra Vinger objašnjavaju nametljivom, prozaičnom Taneru razliku između putnika i turiste. Turista je neko ko čim stigne razmišlja o povratku kući, a putnik se možda nikada neće vratiti. Do statusa putnika se nikada istinski nisam uspeo izdići, uvek osuđen na tužni status samoprezrenja.

Još malo Gaudija

Osim Sagrade, obišli smo: Casa Batllo, kandelabre na placa de Reial i pla de Palau. Od Casa Vicens koja je jedno od njegovih prvih do La Pedrere koja je jedna od poslednjih dela, čak i laičko oko vidi evoluciju ličnog pečata koji je, mora se priznati, jedinstven. Nešto smo i propustili, za neki naredni put. Iskreno sam se potrudio da zanemarim redove, gužvu, ljude uopšte, i pokušam da prepoznam genijalnost o kojoj svi tako ubedljivo pričaju. Čak sam ga i pitao da mi ponešto razjasni, kao što vidite, ali me je on mudro ignorisao; verovatno ne voli turiste, sasvim ga razumem.

Na kraju mi se nenajavljeno i nepozvano oformilo mišljenje koje ovde neću podeliti, jedno od onih nepopularnih, što odmah znači i meni dragih. Zadržaću ga za sebe, jer je  nedovoljno informisano, a pošto sam veliki deo svoje karijere debatera na neprimerenim mestima izgradio na kritici i dekonstrukciji tuđih neinformisanih mišljenja, uzdržaću se od upadanja u sopstvenu zamku.

Park Guell

I onda, park Guell; i opet Gaudi i njegov stil: arabeskni, orijentalni plato, simbol Sredozemnog mora. Voljan sam da oprostim što se ulaz plaća, mada se čini nekako neprimereno, pošto je zbog stalne navale turista razumljivo. Svideo mi se park Guell. Valjda sam spoljni tip, tip za bašte više nego salone, što se iz nekih zapisa na ovom blogu verovatno prepoznaje. Park teče sa brda, čitav se sliva ka peščanim plažama simboličnog Mediterana. Botaničko bogatstvo, prelepa, visoka stabla, flora i fauna Sredozemlja, poneka egzotična sorta, pešačke staze i diskretnije Gaudijeve kreacije skladno uklopljene, i božanstveni pogled na Barselonu. Sve to park Guell čini nezaobilaznim, pa nek idu k vragu i turisti.

Eta Barseloneta

Eh, ta Barseloneta. Tip plaže kakve savršeno ne volim (slika nije naša): peščana, duga, široka, pretrpana, u njenom zaleđu palme, šetalište, veliki bulevari i visoke zgrade, oblakoderi od stakla, betona i dosade njihovih stanara, hoteli za milione Hotentota i poslovne zgrade za moderne robove. Prizor me odmah podsetio na Majami (što je doista iznenađujuće pošto tamo nikada nisam bio) ili na Los Anđeles (pa ni tamo).

Mnogi, posebno mlađi svet koji na Barseloneti niče u izobilju sa svim prednostima i manama što to nosi voli baš takve plaže, i mogu da razumem zašto. Ali ja volim male, mirne, izolovane, eventualno neki diskretan bar sa hladom, dobrim pivom i lakim džezom u pozadini. Volim prizor i šum mora, a ne ljudsku buku i telesa koja se izležavaju, macaju smrdljivim uljima, oblače, skidaju, skaču, prskaju, buče i vrište, naročito ne u stotinama hiljada koliko ovu plažu poseti tokom leta, pa što se mene tiče, Barselonina Barseloneta nije baš nimalo primamljiva.

Katedrala Barselona

Katedrala Barselone, odnosno Katedrala svetog Krsta i svete Eulalije je velelepna. Gotska, masivna, impresivna. Građena od 13. do 15. veka, rečito govori o upornosti i inspiraciji graditelja.

To je nešto što Sagradi, čija je izgradnja počela 1882. godine i traje do danas, nedostaje: istorijska distanca. Ja sam tvrdi ateista ali uvek obilazim stare hramove, crkve, manastire ili katedrale. Takva mesta su spomenici kulture i svedočanstva istorije, važan deo nasleđa, delovi jedne velike priče o vremenu, mestu i ljudima. I ako mi je dozvoljeno malo poetske (mada ne do kraja tačne) interpretacije, to je trag grandioznih, mada nužno uzaludnih nastojanja ljudi da se umile bogu ili bogovima u koje veruju. Ali šta je onda Sagrada Familia naspram takvih negdašnjih pokušaja, a u kontekstu savremenog vremena: kuća vernika kao što je i katedrala Barselone, omaž velikom graditelju ili bogovima turizma? Sve to zajedno ili nešto sasvim treće? Ne znam.

Brdo Monjuic

Istorija Monžuika je zanimljiva. Doslovan prevod imena je "Jevrejsko brdo". Tamo se još od 11. veka nalazilo veliko jevrejsko groblje, pre nego što se grad uspeo uzbrdo i pre nego što je tvrđava na brdu sagrađena. Ne znam koliko vam je poznata španska istorija, ali biti Jevrejin u Španiji nije bilo lako; verski progoni, prisilna pokrštavanja i Inkvizicija za one koji su još uvek praktikovali svoje rituale, prinudna raseljavanja, krvave noći i nedelje pogroma, ekspulsije. Sukob oko verzije istog Boga u kog se veruje, koji je ljubav, i načinu na koji mu se dodvorava. Savremenim rečnikom rečeno, i po merilima UN, bili su to neprestani pokušaji verskog i nacionalnog genocida. (Ovi istorijski događaji čine deo kulisa mog kratkog romana „Mundus Novus“ koji će jednom možda biti i izdat) Zbog toga, krajem 15. veka, kada je progon kulminirao, najveći broj Jevreja iselio se iz Barselone i iz drugih gradova. Jevrejsko groblje je takoreći zamrlo, a brdo je bilo sasvim napušteno, zaraslo u korov (koji svakako na kraju sve prekrije, na jedan ili drugi način, čini se). Tokom narednih vekova grad se postepeno širio, baškario na obroncima i uživao u pogledu, a staro Jevrejsko groblje je srušeno, (postoji "novo" groblje iz 19. veka, deo na slici koja isto nije naša), a tvrđava je napravljena u 17. veku, i postepeno stižemo do današnjih dana, i imena koje je manje-više sve što je ostalo od te prošlosti.

Istorija piše romane, ali vladari čitaju stripove

Onda premotavamo vreme na sadašnjost, kao da istinski imamo nekog izbora. Sa prozora Barselone ovisnut je veliki broj palestinskih zastava koje su brojčano nadjačane samo katalonskim. Španska zastava, osim na nekim državnim institucijama se retko vidi. Španija, ali posebno Katalonija, najglasnije su u osudi onoga što Izrael čini u Gazi. Da budem odmah sasvim precizan: nipošto ne povezujem prethodno opisane istorijske okolnosti sa sadašnjim političkim stavom, i podžavam Španiju u njenim osudama postupka Izraela bez obzira na sve navedeno, jer je osuda pogrešne stvari uvek prava stvar, i pravo da se prava stvar uradi ne gubi se ako se ako ste i sami nekada pogrešili. Ali ima neke gorčave ironije u svom tom istorijsko-političkom odnosu. A ako već tražimo ironiju, najveća bi morala biti iz izraelske perspektive; ne bi li oni trebalo da znaju? Ali čini se da ne znaju, i tu smo gde smo. Naravno, dok deca ginu nije ironija ono što tražimo, ali je ne mogu ne primetiti, i sve me podseća na u našoj porodici besmrtnoj izreci mog teče Luleta koji je proširijući poznatu sentencu govorio: „Život piše romane, ali narod čita stripove.“ Pa onda da slobodno parafraziram i dodam: „Istorija piše romane, ali vladari čitaju stripove.“ za sličnu, ali i novu meru. Kao da niko nikada ne nauči. Ili sam prosto naivan?

Pogled sa Monžuika na sve strane

Na vrhu Monžuika je tvrđava: stari zidovi, stari topovi; ništa posebno. Kalemegdanska i Petrovaradinska su značajno veće i lepše, eto, mada je na Monžuiku sve bolje uređeno za turiste (prokleti da su). Pogled sa vrha je božanstven: na sve strane, sa svakog zida, sa osmatračnica; da li su znali kada su je pravili? Na grad, na more, na luku. Odatle se čak i industrijska zona i  nova, industrijska luka čine manje odbojnim.

Muzej u tvrđavi je čitav posvećen španskim napadima na grad Barselonu i uopšte na Kataloniju, što se ipak čini pomalo neobično kad si već u Španiji. Iz te muzejske postavke ostala mi je urezana rečenica španskog generala Migela Prima de Rivere koji je govorio da Barselonu treba bombardovati svakih pedeset godina, čak i bez ikakvog razloga. Za nauk. I pod fašističkim režimom generala Franka Barselona je smatrana centrom otpora, katalonskog nacionalizma i pokreta radnika, pa je nakon građanskog rata sprovedena odmazda prema gradu i građanima: hapšenja, tamničenja, torture, egzekucije političkih, sindikalnih i nacionalnih vođa, zatiranje kulturnog i nacionalnog identiteta. Kada se sve ovo ima na umu, lakše je razumeti povike za nezavisnost Katalonije, i poruku mnogih katalonskih zastava koje vise sa prozora, ali se ipak čini da su na koncu i jedni i drugi pametniji od nas. Eto, možda ipak neko nešto i nauči, mada budućnost može da me opovrgne i ponovo ogoli naivnim (ne da mi nismo pametni, taj brod je otplovio, već da oni nisu pametniji).

I sam ambijent Monžuika je lep: park koji se širi po obronku i u njenu botanička bašta, vrlo moderan Miroov muzej, elegantne vile sa one prave, sunčane strane brda, stadion na kome trenutno, ali ne još zadugo, zapravo do sutra, igra Barselona. Nisam baš ljubitelj one gondole, da budem iskren. Ne smeta mnogo, ali nije baš potrebna, i čim je vidim pitam se gde sam ostavio skije. Neki kažu: lepa panorama grada, ali između pogleda iz parka Guella i sa tvrđave Monjuic, šta će više panorame normalnom čoveku, a kome se vozi u metalnoj kutiji, nek se vozi liftom.

I prva nagrada za šmekera godine ide...

Nagradu odnosi performans uličnog svirača sa slike. Imidž, kombinacija kauboja i pauna, dole nešto što podseća na pidžamu; instrumenti: gitara, češalj i promukli glas, neobični tonovi koji ponekad nalikuju na muziku neodređenog žanra.

Stav pobednika. Namešten na senovitom i dopadljivom platou ispred ulaza u tvrđavu, ignorisan od svih; ali da vam kažem: nije se nijednog trenutka predao. Ma mari on. Rokenrol i scenski nastup kao da se ispred njega nalazi nekoliko hiljada ludih obožavatelja, entuzijasta, srcem posvećen svojim neobičnim melodijama za koje se nadam da su njegove kompozicije, sa povicima: o je! ajmo svi zajedno! ruke gore! i sve drugo što se na nekom velikom koncertu prozove. Ja sam sklon da budem realista, ali on je uživo dokazao kako je katkad preporučljivo da realnost bude ono što želimo radije nego ono što jeste. Naravno, spustio sam u šešir neku paru, pozdravio ga palcem na gore što mi se učinilo prikladno, a on uzvratio sa: “rokenrol, man!“ (onda nešto što je ličilo na dve hiljade na engleskom mada nisam siguran) i još jednim vrelim „o je!“ na kraju, pa smo tako zajedno bili rokenrol u drugoj realnosti, pomalo magičnoj, pa šta ako nije prava. Kad mogu svi, možemo i nas dvojica.

Kako smo na kraju z...eznuli proklete turiste

Kao da je baš to cilj svakog našeg turističkog putovanja, da skrenemo sa staza utabanih nogama u sandalama i čarapama. Tako smo gužvu u Pikasovom muzeju preskočili i ostavili za neki naredni put, što nam nije teško palo pošto smo u Pikasovim muzejima bili više puta. Otišli smo na multimedijalnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti i nismo pogrešili. Ali uopšte ne pričam o tome.

Na putu, zanimaju nas i ljudi, nikako samo za turiste našminkana mesta i prizori. Želimo i one svakodnevne. Kako žive, ko kome šta radi, čime se bave, zašto, gde izlaze, kako izgledaju... To je ratluk iz kafu puta; nemoj to da mi razdvajaš. Ali kako kad si neprestano okružen hordama prokletih turista i usiljeno nasmešenim turističkim uslužiteljima koji padaju sa nogu od umora dok im se osmeh grči u neizgovorenu psovku, da prostite cinizam. Ako ne iskočiš iz tih šina neminovno si osuđen na učešće u turističkoj ofanzivi, ko zna kojoj po redu.

Delom namerno, delom sticajem srećnih okolnosti, nagrađeni smo izuzetnim delom Barselone. Odvojen od glavnog turističkog centra, od staza osvajanja, svakako i od nesimpatične plaže, mirniji, autentičniji, drevan, a mlad i vibrantan (idi), šarmantan, miran, a boemski, lokalni, a gostoljubiv. Mali tapas restorani u kojima radi čitava porodica, klijentela za stolovima lokalna. Tu i tamo: studentarija; mora da su stanovi jeftiniji. Obožavam mladi, pametni svet, daje nadu. Stari, prašnjavi izlozi u kojima još se još može naslutiti identitet nekog zaboravljenog vremena, neke Safonove Barselone sa tajnim prolazima i magičnim bibliotekama. Stare zanatske radnje u uskim ulicama. Ljudi koji ujutru šetaju svoje pse, a uveče glasno razgovaraju sa komšilukom. Prepirka komšija: melem za naše slušalicama zagušene uši.

Preveo sam ovde ne tako poznatu francusku šansonu "U mojoj ulici". Tekst je divan i potresan, zato.

Nisam prevodilac, niti mogu da budem. Nisam ni pesnik. Pokušavam da budem pisac, ali i o tome, kako kažu Ameri, porota još zaseda, ali poezija svakako nije moja jača strana, pa tako nisam ni pokušavao da prepevam stihove.

Moja želja je bila da uhvatim priču, nameru i emociju Edith Piaf koja je prvi put otpevala pesmu 1946. godine uz muziku i reči autora Jacques Datina. (Postoje razni izvori na internetu koji muziku i reči pesme pripisuju raznim autorima: Jean Drejac, Henri Amade, Marguerite Monnot. Na par mesta stihovi se pripisuju samoj Edith Piaf, a uz to se tvrdi da su autobiografski. Posle nešto lutanja i nekoliko AI modula koji su se propisno nalupetali, pronašao sam snimak na kom sama Edith Piaf objavljuje da je autor pesme "Dans ma rue" Jacque Datin.

Uz predivne reči, muzika prenosi snagu i emocije. Pesmu sam zato preveo od reči do reči kako bi se prevod pratio uz muziku i glas, i da tako poruka nekom ko ne razume francuski, nadam se, bude prosleđena verno i do kraja. Iskreno vam predlažem da baš tako i uradite: pustite pesmu, pratite prevod i doživite.Ispod nalazi se YouTube snimak pesme. Opredelio sam se za moderniju obradu preslatke Zaz.

U mojoj ulici (tekst)

Živim u starom kraju Monmartra

Moj otac se pijan svake večeri vraća

I da bi nahranila nas četvoro

Moja sirota majka u vešeraju je pralja.

Kad sam bolesna, kraj prozora ostanem,

Ljude što prolaze ulicom gledam

I kada se dan u noć pretvori,

Ima nečega što me malo plaši.

U mojoj ulici neki ljudi se šetkaju

Čujem ih u noći kako šapuću,

I kada zaspim uljuljkana pesmom

Iznenada me probude krici.

Pisak zviždaljke, bat koraka,

Što odlaze, što dolaze,

I na kraju, tišina, što mi jezu u srce usadi.

U mojoj ulici neke senke se šetkaju,

I ja drhtim, i hladno mi je, i strah me je.

Otac mi  jednog dana kaže: "Ćerko,

Ne možeš tako bez kraja sedeti,

Ni za šta nisi, to ti je u krvi,

A trebalo bi nekako za hleb svoj da zaradiš.

Muškarci misle da si nekako lepa,

Samo u noć da izađeš treba,

Mnogo žena za život zaradi

Šetkajući trotoarima".

U mojoj ulici neke žene se šetkaju

Čujem u noći kad tiho govore,

I kada zaspim uljuljkana pesmom

Iznenada me probude krici.

Pisak zviždaljke, bat koraka,

Što odlaze, što dolaze,

I na kraju, tišina, što mi jezu u srce usadi.

U mojoj ulici neke žene se šetkaju,

I ja drhtim, i hladno mi je, i strah me je.

Nedeljama, i nedeljema tako

Nemam doma, nemam ni novca.

Ne znam kako se druge snađu,

Ali mušterije ne uspevam da nađem.

Tražim milostinju od ljudi što prolaze,

Komad hleba, malo toplote,

Iako smelosti nimalo nemam,

Sada sam ja ta koja ljude plaši.

U mojoj ulici, svake večeri, ja se šetkam

Čuju me neki, u noći, kada plačem,

I kada vetar zapeva nebu svoju pesmu

Čitavo telo mrzne mi kiša.

I ne mogu više, zapravo čekam

Da dobri Bog dođe

i pozove da se kraj njega zgrejem.

U mojoj ulici ima anđela što me odnose,

Bašta, biblioteka i prijatelji

Čuh skoro da je čoveku za srećan život potrebno da je imao jedan vrt, jednu biblioteku, i dva prijatelja. Dopada mi se kako zvuči, pa koristim, a da ne cepidlačim mnogo da li je baš tačno i dovoljno tako reći. Onda po tome pravim račun gde sam: vrt, što zovemo naša bašta, imam. Biblioteka, kao i prijatelji, rasuta je po vremenu i prostoru: nekad, mada iščitana, svejedno prija da se iznova čita; a nekad površna i nezanimljiva, samo epizoda koju prelistamo lako i brzo žureći da stignemo do poslednje strane iako već znamo kako se završava, prepoznata i površna, pa je odbacimo i brzo zaboravimo. I biblioteke i prijatelja moglo je biti više, ali su tu, metaforično ili opipljivo kako god da ih poželimo shvatiti.

Mnogo toga nedostaje toj sintagmi, da ipak kažem mada sam obećao da neću cepidlačiti, al' svejedno, jer kada sve što imam saberem, ne usuđujem se baš nimalo žaliti, i svoj život imam sa čvrstim pravom itekako ubrajati u srećne. Ali o toj bašti par reči sam hteo, bez velikog cilja, više ’nako, jer mogu, iz dosade i potrebe da prenesem šta mi se već neko vreme vrzma po glavi.

Kako je lepo u našoj bašti

"Kako je lepo u našoj bašti!", sa uživanjem i divljenjem često je govorila naša mama Marina, i po toj rečenici je, blagodatno kako se uvek radije sećamo davno otišlih roditelja, i pamtimo. Mi smo preuzeli baštu, pa se  trudimo da je pazimo i u njoj uživamo, i da se često setimo i ponovimo: "Kako je lepo u našoj bašti!" jer takve stvari treba ponavljati. Sad, ja za lepotu bašte koju smo održali ne mogu da preuzmem isuviše zasluga, svakako ne ovde, javno, gde svi mogu pročitati, pa oni što me znaju i prozreti, ali dajem neki svoj povremeni doprinos, neveliki, uglavnom po taktu mog životnog dirigenta kojoj i za sve drugo dugujem, pa i što moj život ima formu i smisao, moje velike i jedine ljubavi, moje Nine.

Ima ponekih priča koje u ovom našem malenom, zelenom zabranu nekako posebno pronalazim; ne nužno što je moj uticaj na njihovo nastajanje bio značajan, a kamoli presudan, već što su mi drage, i sada u svom tom prirodnom takmičenju rastinja i cveća bašte, navijam za njih. Nije to tek nešto što se samo zasadi, kupi ili stavi, jer se važne, vredne i lepe stvari radije neprimetno i usputno uvuku, ušunjaju se u naš život, pa potom znače, opisuju i podsećaju na ono što jesmo, a što je retko ono što smo planirali da budemo. Pričicu po pričicu skupimo, pa kada se saberu i okupe, uobliče neku veliku priču, a detalji su tu da je do kraja i dodatno skiciraju, i da nas podsete.

Vita jela zelen bor

Prva priča je o jednom boru. Isprva, zapravo, bila su dva malena bora o kojima diskusija još uvek traje da li su od one sorte što se zove patuljasti, ili su od obične, normalne sorte, one što velika raste, ali su se još mali kao varalice ušunjali i lažno predstavili kao patuljasti. Rezultat te rasprave nije beznačajan, pošto u našoj bašti mesta za veliko drvo poput bora nema, a naročito ne tamo gde sada stoji, ali to je sada druga priča. Čiji god da su, zbog radova na kući morali smo da ih presadimo, ima četiri godine tome. Jedan je presadila Nina, koja je svakako u tim gradinarskim poslovima vičnija, drugi sam presadio ja. I moj se, eto, primio, a Ninin nije. Sad, ne bih voleo da se predstavim kao sitna duša kojoj takve stvari gode, ali ne bih iskren bih kada ne bih priznao da mi je baš zbog toga nekako posebno prirastao srcu. Uz sve to, taj maleni borić hrabro je izdržao majstorske horde koje su, koliko god ja upozoravao da na njega obrate pažnju, svojim poslom gonjeni ga gazili, farbali, lomili i zasipali raznim đubretom što građevinski radovi neminovno proizvedu. Ali hrabri borić je svemu tome odoleo, propatio koju godinu ili dve, i sada ga ponosno, mojim neveštim rukama presađenog, gledam kako sve više raste.

Hrastovi su pali na teme

Jednog jutra, niotkuda i nekako na sred srede, osvanuo je kakav kruškoliki plod, ima tome nepune dve godine, rekao bih, neuveren. Misteriozni objekat, svakako prirodnog porekla, plod faune zaključili smo, ali nikako od bilo čega iz naše bašte. Karakterističan oblik, kapica na vrhu; ubrzo smo bili sigurni, gde je moj doprinos toj sveopštoj sigurnosti bio ravan nuli, da je u pitanju žir hrasta lužnjaka. Dodatna provera putem sveobuhvatnog donosioca informacija i dezinformacija, interneta, potvrdila je naše opredeljenje - to je žir hrasta. Logičan zaključak sledio je da ga je kakva ptica donela i nad našom baštom slučajno ispustila. Našeg sina Vanje ideja bila je da se obavezno žir posadi, pa da videmo da li će da se primi, i mada svesni da je za žir, ko zna od kada i od kuda, da nikne verovatnoća mala, posadismo ga u veliku saksiju i prekrismo ga dobrom zemljom, sigurni u razočarenje. Rečeno je da mu je potrebno dosta vode, pa se tu moja uloga ukazala: svakodnevno sam predano punio saksiju vodom i bodrio, uvek sklon da gajim simpatije prema izgubljenim ciljevima i autsajderima. U kasnu jesen iste godine, iz tog zalutalog žira, nečijeg nesuđenog obroka koji se igrom sudbine spasio, nikao je novi život, i sada, skoro dve godine posle, izdigao se novi život nekih tridesetak muških santimetara, možda dvadeset normalnih, i mene nekako najviše, ali i sve nas, obradovao, posebno u gradu gde se sve više čini da oni što mu sudbinu određuju baš i ne vole drveće i zelenilo, a vrag bi ga znao zbog čega, mada neke hipoteze imam.

Uvrnuta vrba

Treća botanička priča je možda najneobičnija od svih. Opet pre neke dve godine kuma nam došla u posetu i donela buket cveća, a tom buketu, kako se sada često dodaje nekakvo zelenilo i trava da dodatno ulepšaju cvetni aranžman, kao ukras dodata je jedna zelena grana vrbe, i to od kakve vijugave sorte. (Kada bi neko ranije rekao vrba, osim da na vrhu brda mrda, setio bih se samo one od žalosne vrste, koja mi je zbog te njene tajanstvene žalosti uvek bila nekako draga, ali sam u međuvremenu saznao da ima preko tri stotine vrsta. E, ova grana je od vrste Salix matsudana Tortuosa, ako vas neko pita, odnosno, od vijugave, kovrdžave, spiralne ili uvrnute vrbe kako se na raznim mestima zovu, od kojih je ovaj krajnji naziv meni nekako uvrnuto i najdraži.) Buket valjda od srca, kažu da je i to važno, tako i primljen, u vazu i u vodu smešten. Vreme prođe, svemu pa i cveću, pa ono uvene cvet po cvet, ali se ta grana i dalje zelenila, dok na kraju nije ostala sama u vazi, pa joj je Nina, tako i dalje zelenoj, redovno menjala vodu i smestila na sunčanu stranu kuće, baš ispred prozora. Par nedelja posle primetismo da je grana porasla, pa još više na nju obratismo pažnju. Mesec dana od kada je kao prinova stigla u kuću, grana vrbe u toj vodi pustila je i koren, pa odlučismo da je posadimo u baštu i od tada, eto, ja iz sve snage navijam za nju, pregledam, bodrim, zalivam. Da li će baš iz te grane da istera čitavo novo drvo, videćemo, ali eto je, pažena, primila se i još više izrasla, i već dve godinice živa i zdrava, pa da je ne ureknemo, pu, pu, što bi babe rekle.

Eto to su te neke priče iz naše bašte, meni drage i značajne. Ne čini se da je potreban neki veliki zaključak, pa ga neću ni izmišljati jer je već na početku i tokom ponešto uopšte rečeno. Sitne su sve te stvari od kojih se sastavljaju slagalice, nevažne i nesuštastvene, ali kada se skupe i saberu nekako znače, dodaju poneke usputne oblike i boje da upotpune sliku i daju konačni smisao. Nadam se da sam barem malo uspeo da prenesem zašto.

Nakon boravka u Helsinkiju, putovali smo u Norvešku. Plan je bio da budemo smešteni u brvnari izvan naseljenog mesta a na samoj obali Sognefjorda, najdužeg fjorda u Norveškoj.

Brvnara je deo vatrogasnog imanja (ne znam više detalja), pronađena preko Airbnb-ija, i bila je autentična, udobna, lepo opremljena, na obronku šume i domaćim kozama koje slobodno pasu nedaleko i ponekad zvone zvoncima. Nismo znali da je bolje da smo smešteni dublje ka kopnu, jer su možda najzanimljiviji delovi Sognefjorda, gradić Flam, fjord grane Naeroyfjord i Aurlandsfjord bili predaleko, ali svejedno je bilo mnogo toga da se vidi, sasvim sigurno dovoljno da ispuni pet dana koje smo proveli u Norveškoj.

Bergen

Sleteli smo u Bergen i imali prilike da u gradu provedemo par sati pre nego što krenemo za fjordove, dalje na sever. Bergen je vrlo lep, ali sa 300 hiljada stanovnika, za moj ukus ima previše turista po kvadratnom metru. Nije iznenađenje, pošto je stari grad Bergena, Bryggen, drveni gradić iz 14. veka pod zaštitom Uneska.

Naravno, tokom vremena veliki deo drvenog grada je rekonstruisan, posebno nakon požara s početka 18. veka, ali je zadržao svoj prvobitni izgled. Drvene kuće, koje se ponegde skoro dodiruju, pa ulice između postaju hodnici, sada neiznenađujuće sadrže razne prodavnice, uglavnom autrentične, umetničke, lokalno zanatske i zanimljive. Bez sumnje vredi videti, ali navala turista sa svih strana pomalo kvari utisak, mada je izvan gužve u starom centru, na kaskadima brda koja ga okružuju, grad zaista vrlo lep.

Zeleno, volim te zeleno

Čim se zakorači izvan grada, zelena boja naprosto eksplodira. Šume, proplanci, čestari, šumarci, lugovi, pašnjaci, polja, livade, gore, planine, doline; sve se duboko, smaragdno zeleni. Bili smo okruženi naizgled savršeno netaknutom prirodom. Velika zemlja, manji broj stanovnika, nepovoljna klima za neku intezivnu zemljoradnju, kiša i mnogo uloženog truda u zaštiti prirode, omogućavaju Norvežanima da poseduju taj veliki rajski vrt. Onda još bace neku kuću kraj puta kao ovde na slici, i svako može da uslika pravu razglednicu.

Priroda je pravi norveški bog

Da ne zazvuči otrcano: ali ići u prirodu, biti jedan sa prirodom, osetiti prirodu, biti sam u prirodi; može biti cilj nečijeg puta u Norvešku. Bio je našeg. Lovili smo te trenutke bez ustručavanja i dileme. 

Hajking, kako se planinarenje danas popularno zove, nije lako kad treba pratiti korak dvoje dvadesettrogodišnjaka. Staza ima na stotine, raznih težina i osobenosti, uređene i iscrtane, mape svuda, odmorišta sa klupama, knjige u drvenim ormarićima da se upišete, kovčeg gde svako ostavi neko svoje blago kao uspomenu, obojeni kamenčići sa nacrtanim smeškom da pokažu ste na pravom putu, čak i potpuno izolovane kolibe u kojima možete besplatno da boravite. Obišli smo četiri staze, jednu po teškom vremenu i terenu, tvrdoglavo, iako se čini da je bila zatvorena tog dana, i proveli najveći deo pentranja od dva sata do članaka u potoku koji je povremeno pretio da preraste u bujicu. Vredelo je. Norveška je prava mera prirode, mesto gde možemo da sretnemo i osetimo njenog boga.

Panta Rei, zahvaljujući nama

Norveška je iz našeg oka pomalo kao na Marsu: kola su nova, generacija 24' i 25', električna, sve travnjake kose električni roboti, sve je besprekorno čisto, savršeno organizovano i prilično bogato, a isto toliko i skupo. Ali ipak nije na Marsu, već na Zemlji, i sledi njenu sudbinu. (u-ta-ta) 

Posetili smo glečer Jostedal, najveći glečer kontinentalne Evrope, odnosno njegov krak Boyabreen i vrlo je verovatno da ako ne bude prilike da tokom naredne decenije još jednom tamo odemo, nećemo više ni imati prilike, jer se topi i polako nestaje. Ako je to pomalo pesimistička procena, ali vreme i ova tema daje za pravo pesimizmu. Videli smo ga, možda to da nazovemo nekakvim morbidnim uspehom. Nema se šta o tome više od ovoga reći.

Sognefjord - Kralj fjordova, i njegovo kraljevstvo

Fjord je božanstven: more odasvud okruženo šumovitim planinama, a samo nešto malo dalje od obale: jezera, reke, potoci, vodopadi... Više vodopada videli smo tih pet dana u Norveškoj nego u čitavom prethodnom životu. Sognefjord, jedan od mnogih fjordova, mada najveći - Kralj fjordova kako ga zovu, ima liniju obale dugu 1300 kilometara. Poređenja radi, dužina obale Crne Gore je 293 kilometara. 

Kupanje u fjordu smo sopstvenom greškom propustili. Od pet dana dva su bila pogodna, a onda je počela kiša i lošije vreme. Kupanje je jednostavnije u avgustu kada je vreme toplije i stabilno. Postoji i vrlo skandinavska varijanta saune od stakla koja se nalazi na doku, na vodi, nakon čega se direktno iz saune skače u more. Nažalost, preskočili smo taj doživljaj.

Filmske kulise

Gradići na obali fjorda su mali, nenametljivi, mirni i autentični. Nema isuviše dešavanja, svaki ima tek nekoliko restorana a onog što bi moderna turistička brošura nazvala sadržajem nema mnogo, ali mi smo ih baš takve voleli. Gradići su me mahom podsetili na Hičkokov film Ptice. Posetili smo nekoliko: Lavik (blizu kog smo bili smešteni), Fjaerland, Leikanger i Balestrand koji nam je posebno prirastao srcu zbog nekog autentičnog, staroribarskog ritma koji se oseti.

Kad smo kod filmova, pala mi je na pamet scena iz filma "Niske strasti", svojevremeno velikog hita Pola Verhovena. Tamo Šeron Stoun, razmišlja o jednom od svojih umrlih partnera (koga je ubila ili nije ubila, ko zna), sedi na terasi kuće koja se nalazi na litici, stepenice do privatne plaže, u ruci čaša jakog pića, sa visine nadgleda okean, i duboko pati. Zapamtio sam tu scenu, ne zbog Šeron Stoun, vi pokvareni zlobnici, već zbog te kuće i pogleda na okean. Na deset kilometara bilo kojim putem uz obalu Sognefjorda, videćete trideset takvih kuća, ili makar one koje imaju potencijal i položaj da budu baš takve. Da se zamisli čovek, i onda tiho opsuje. 

Lični detalj

Norveška nudi priliku da se oseti sloboda od gužve i velikog broja ljudi koji nas prekrivaju, dave i stežu. Priznajem da ne mora, možda ni ne treba, svako da se tako oseća, i nekome ta samoća može zapravo smetati, ali ja se često pitam kako bi bilo živeti u nekim ranijim vremenima kada je ljudi bilo manje, a zemlja i gradovi bili manje prenatrpani. Norveška omogući da se makar na trenutak odškrinu vrata tog izgubljenog sveta. 

Da ne kažemo da je sve savršeno, mada je odista teško naći manu. Bogato, da; ali skupo. Vanzemaljski skupo. I jedan kuriozitet: nigde, koliko smo mi uspeli da vidimo i koliko smo tražili, ne prodaje se alkoholno piće jače od piva. Nema u samoposlugama, u prodavnicama, na pumpama. Manje vina, manje vina; nema vina! Ipak, to je neobično. Normalno se sve služi u restoranima, ali nema u prodaji. Kako ti ljudi uopšte preteknu dan? Možda natopljeni tolikom pitomom lepotom, nije nužna žestina, ko zna, i možda je nešto stvarno zakopano na kraju ove duge.

Nije ovde sad cilj da pišem neke kratke putopise, ali slučajno smo imali priliku da na nekoliko dana posetimo Helsinki, i pošto to nije popularna i uobičajena destinacija, pomislio sam da napišem par reči. Ujedno, ovo je test, proba, pokazatelj za sve naredne upise i koristiće mi kako bih podesio ovu aplikaciju.

Helsinki me vrlo prijatno iznenadio, iako do kraja nisam znao šta da očekujem. 

Helsinki - grad u parku

To je prvi utisak; osim činjenice da noću ne pada mrak, i hladnoće u junu koja je ipak iznenadila relativnog evropskog južnjaka u meni, mada mi je u suštini prijala. Za neke gradove možemo reći da imaju dosta zelenila, ali Helsinki je zelenilo koje ima dosta grada, pa se tako divlje guske šetaju ulicama, a zečevi se kriju u malom parku između zgrada.

Helsinki - četiri iskustva

Potreba da sistematizujem izlaganje me ne zaobilazi. Uvod, razrada, zaključak; utuvljeno u glavu. Mora da postoji struktura misli, ne mogu tek tako da pišem putu na kome sam bio. Slabost izraza? Pa dobro.

Četiri iskustva Helsinkija uključuje pomenuto obilje zelenila, grad na moru, stari grad i grad.

Helsinki - grad na moru

Nisam obišao mnogo velikih gradova koji se nalaze na moru. A Helsinki je sasvim na moru, na poluostrvima, zalivima, uvalama, rtovima i moreuzima. Proširio se i na more, pa obuhvatio i šezdesetak ostrva koje su deo grada.

Luka je deo centra, i u njoj je živopisna, mada ne prevelika pijaca sa odličnim izborom ulične hrane, a i iznenađujuće, vrlo ukusnog domaće proizvedenog voća i povrća. Nije teško pretpostaviti da u Finskoj ne uspeva mnogo toga, ali ono što uspeva je vrlo kvalitetno i ukusno.

Helsinki - stari grad

Pošto je boravak bio relativno kratak, nije bilo dovoljno vremena za neka velika istraživanja istorije grada, ali uradili smo što smo stigli: ostrvo-muzej na koje su skupljene stare kuće iz cele Finske, rasklopljene i ponovo sklopljene, seoska domaćinstva sa pomoćnim zgradama i starim stvarima koje su stanovnici tih domaćinstava koristili pre više stotina godina, crkva stara deset vekova, muzej arhitekture, tvrđava na ostrvu Suomenlinna koja pomalo podseća na Kalemegdansku.

Helsinki - grad

Helsinki je kao i svaki grad, veliki grad, glavni grad, ali manje tamo gde takvi gradovi obično ne valjaju, i više tamo gde valjaju. Čist, miran, nije prenatrpan kao što su odavno postali mnogi veliki evropski gradovi. Nepretenciozan, a zanimljiv, svega ima što očekujete da ima evropska metropola. Lep, a nenašminkan. Nenapadan. Moderan. Za naše navike neobične, luteranske crkve pojačavaju utisak neformalnog i neopterećenog života, mada ima i klasičnijih, ruskih. Sve ima neku svoju dušu koja nije kao druge, i koju vredi osetiti. Nema našeg sveta ni za lek što po volji smatrajte vrlinom ili manom.

Helsinki - lični detalj

Koliko je moguće proceniti tokom petodnevne posete, ali Helsinki deluje i slobodoumno. Nema one uštogljenosti koja se često oseti, nema osude, opterećenosti umišljenim veličinama prošlosti, više okrenut porukama sadašnjosti i budućnosti. Ne samo tehnikom koja je dostupna i sveprisutna, već i po idejama se vidi da je to grad koji je duboko zagazio u 21. vek. Kao na ovoj slici pored, urezano u deblo drveta u Centralnom parku, upečatljivoj šumi koja se proteže od luke i centra grada do predgrađa.

Ovu skulpturu mogu različito tumačiti: budućnost je u očuvanju i poštovanju prirode, svako drvo je život, i svaki život vredi, bez prirode nema ni budućnosti čovećanstva. Ili je samo simboličan izraz nekog mladog umetnika, ne znam, može svako proceniti za sebe.

Da ne preteramo, pa da se uobrazi, ni da je sve tako sjajno, ono što bi gradu zamerio (osim kiše u junu i belih noći) je nedostatak osećaja za filing. Ne razumeju ugostiteljstvo, kafanu (naš forte), trenutak... Trebali bi da uče od majstora kao što su Italijani: ima baš to pravo mesto, ali nema gde da se sedne; ima da se sedne, ali ne služe vino. Ima piva. (odličnog piva na svakom mestu, mnogo malih pivara, sva preporuka za pivopije) Ali mesto je za vino. Nema. Ili ne služe u bašti, možete sami da uzmete piće i da izađete. Ili jednostavno ne rade baš kad ima puno ljudi. (Uopšte je teško razumeti kada tamo bilo šta radi, uglavnom je zatvoreno ili upravo zatvaraju).

Kad je otvoreno, vrlo je skupo, pa kad dođe račun, poželite da nije bilo otvoreno. To bi bio vrlo jak utisak da posle toga nismo putovali u Norvešku u kojoj je sve mnogo skuplje.

Eto, dosta je priče. Vrlo toplo preporučujem ako imate prilike da posetite Helsinki. Mada nisam video zimu, mogu da pretpostavim da su najbolji meseci za to jul i avgust.