#dnevnik

первые почеркушки на планшете

УРАААААА сегодня пришел даже злые насмешки коллег меня больше не беспокоят

Mart nije mesec za samoubistvo. Mart je za ljubičice i feng šui. Naočare za sunce i kaput koji poneseš u rukama. Duži put kući. Hladan nes koji piješ sama u bašti kafića i pokušavaš da prizoveš neki razlog da nakon ovoga ne odeš na baš visoku zgradu i.. zbogom svete. Napisaću oproštajno pismo i baciću ga niz Dunav. Neću. Ekološka svest i tako to, hah. Izrecitovaću ga u punom autobusu, naglas. I onako u ovom gradu niko ne čuje nikoga. Možda bi sve prošlo da sam na moru. Sigurno. Fiksiraću pogledom onu gospođu sa mat crvenim karminom i bordo ešarpom i poslaću joj telepatsku poruku: sve sam pokušala. Tako sam umorna. Ne želim više ništa. Nije oslobađajuće. Preteško je. Mnogo je teže ne želeti, znate li? Pitam se idete li kući s posla i ko Vas tamo čeka. Da li je to mesto bekstvo, ili je obrnuto? Pomalo zavidim radoholičarima. Pomalo ih i žalim. Iznova razmišljam kako ne volim gradski prevoz. Odbrojavam dane do datuma kad će mi biti gotova vozačka dozvola. Voziću sa spuštenim prozorom, lakat obavezno napolju dok čekam da se upali zeleno svetlo. Beograd iz drugog ugla. Ja iz drugog ugla. Uvek je o tome, zar ne? Upoznaj se, pronađi se. Shvati se. Shvati ceo svet. Nisam pronašla to što sam tražila (and I stiiiil haven't found..). Možda, na trenutke. Na primer padala je kiša i svirala je neka lagana muzika u pozadini, ne znam koja tačno pesma. Osim što znam. Tačno koja. I tačno koje reči su bile izgovorene. I da sam pomislila, evo, ovo je smisao. Ovde. Sranje. Volela bih da sam umrla u momentima u kojima sam bila srećna. Volela bih da ništa nije došlo posle. Volela bih da tuga traje zauvek. Da se pretvorim u nju i da svaki put kada je neko oseti, to budem ja. Uvek je o emocijama. O večnosti. O putovanjima. Nije to moja stanica, obrnuću još jedan krug. Nekad sam se vozila autobusom, bez razloga. Samo pustim muziku i idem od jedne linije do druge.. i tako dok ne obiđem ceo grad. Jednom mi je rekao, moja najskorija bivša greška: ako ćeš samo da se šetaš besciljno... U tom trenutku sam ga zamrzela. Eto, u tom. Jer je probao da stane između mene i mojih besciljnih šetnji. Prezirem ciljeve. I oni su vrsta kraja. Mart je za prelaske -- zime u proleće, sebe u ljudsko biće. Ili nešto nalik tome. Nikako za samoubistvo.

19.12.2022. ponedjeljak 22:43

Već dugo se kanim da nešto napišem i štošta mi se mota po mislima ali bit ću kratak jer je nane već zaspala. Naime, noćivam  kod nje zbog posla i tu sam preko radne sedmice. Totalno su drugačija djeca, imam osjećaj da su ovdje na selu djeca još uvijek djeca. 

To je novost, da; počeo sam da radim krajem novembra. Malo je naprono ali je lijepo. Hvala Allahu dragom. Provodim jako puno vremena s Asjom. Maltane svaki dan kad se vratim iz škole, ostatak dana sam s njom. Neumorna je... Jedva čekam svoju djecu inshaAllah. A Allah opet najbolje zna.

Posljednjih nekoliko dana se opet osjećam poprilično usamljeno. Da li je do zime ili do vremena ili nečeg sasvim trećeg pojma nemam.