7. februar 2019, 08:10
Uvek ćemo imati Ljubljanu. Savršeno zrenje leta i savršeno zrenje ljubavi. Dovoljno dugo zajedno da znamo da se volimo, i dovoljno kratko da požuda još uvek traje.
Svađali smo se zbog stvari oko kojih se danas ne bismo više svađali, jer tad sam još uvek bila osetljiva, hirovita i ponosna. Bilo je to vreme kada se još uvek moglo ozbiljno pretiti raskidom.
Nismo imali dovoljno novca i to nas je peklo, onako kako peče sve mlade ljude kada se nađu u drugom gradu, željni mora, nove hrane i antikviteta sa pijace nedeljom prepodne. Odlučili smo se za more. I dalje se sećam velikog plišanog medveda za dvadeset evra i sablje koja se tebi svidela. Par koji je razgledao pored nas bez mnogo razmišljanja uzeo je prstenje, bižuteriju sa stilom, od nekoliko stotinu evra.
Izašli smo stanicu ranije da bismo što duže bili na moru. Razmišljala sam juče o toj fotografiji gde smo daleko u vodi, a još uvek u plićaku, kada nas je slikao neki stariji par (žena je imala sedu kosu i smejala se, toga se sećam). Ti i ja smo nosili naočare za sunce, zatezali smo stomak i smeškali se. Bili smo zgodni. To je bio prvi put da vidiš more. Kasnije si mi više puta ponavljao kako nikada nećeš zaboraviti trenutak kada sam ti rekla da poližeš prst. Voda je bila slana.
Nismo imali dovoljno novca za kartu do Trsta, pa smo šetali po gradu, umorni od žudnje i hodanja. Dugo smo se ljuljali na nekoj ljuljašci od čvrste mreže na dečijem igralištu. Mislim da sam nosila tanku haljinu. Bilo je to vreme kada je gotovo bilo šta što sam nosila, i bilo kako da sam izgledala, bilo izazovno za tebe. Dečije igralište, voz, soba lošeg, “simple” hotela... Uvek smo se želeli.
Svaka kafa koju smo popili tamo imala je poseban ukus. Uz jednu smo dobili čak i žvaku, onakvu kakva se proizvodila u vreme Jugoslavije. U tome je valjda i bila fora. Ceo kafić je bio posvećen tome.
Fotografisala sam grafite, tumačila šta piše na zidovima (baš blizu tog kafića pisalo je “tuja rana ne boli”), obilazili smo sve galerije u koje smo mogli besplatno ući i divili se umetnosti koje je bilo svuda. Sećaš li se one ulice iznad koje je bio razapet kanap, a na njemu okačene stare cipele?
Otišli smo i u geto. Čudne figure i čudni grafiti u čudnom dvorištu, gde čudni momci popravljaju bicikle. Jedna baka je došla da popravi svoje.
Sećam se sobe sa suncokretima, “Sunflower”, tako se zvao apartman. Sećam se zvuka stenica na drvenim daskama plafona. Sećam se isprobavanja preuskog kupaćeg u toj sobi. Nikada ga nigde nisam nosila.
Uvek ćemo imati Ljubljanu. Mesto gde smo slušali pesmu na televizoru tvog rođaka, pogledali se, i znali kako će biti ime naše buduće ćerke. Mesto gde smo obišli zamak u Postojnoj, ali ne i jamu, jer nismo imali dovoljno novca. Mesto gde smo prvi put pevali na karaokama.
Kad li ćemo sledeći put u Ljubljanu? I hoće li naša ćerka sa nama?
Da, uvek ćemo imati Ljubljanu.
