#stranac

i tako pijana

da upoznam stranca,

kome ću ispričati sve što me muči,

ali da se on ne seća ničega ujutru,

već samo da ima prazninu...

Imam osećaj da mučim ljude kada pričam

svi oni već imaju svoje probleme,

zašto ja da ih smaram mojim

to je tako pohlepno...

Zar nije?

Želim da mu ispričam:

o mojima,

svađama,

školi,

ljudima,

društvu,

zašto se opijam,

zašto pušim,

zašto bih da se drogiram,

ali opet to ne radim...

Da pričam o njemu,

prvoj ljubavi,

prvo volim te,

a i mrzim te,

o tome zašto baš on,

a ne neko drugi,

o prvoj puštenoj suzi,

o našem početku,

a i kraju,

ili nije kraj,

ne znam,

da li smo stranci,

ili smo drugovi,

više od drugova,

ili samo to,

o tome kako me je ubio,

ali idalje ga volim...

O tome kako pijana

ljubim druge,

ali ja samo tražim da ga prebolim,

tražim nekoga,

zapravo tražim njega u svima...

Njegove oči,

zagrljaj,

držanje za ruku,

poljubac,

zarazan smeh,

obraze,

pevanje omiljenih pesama

iako ne zna da peva,

držanje cigare,

ispijanje alkohola...

Nekoga ko će sa mnom ići

umesto u grad

na neku klupu,

zgradu,

stepenice

ili lift.

Umesto večere u restoranu

da odemo na pljeskavicu

pa u park na klupe

ili ljuljaške.

Samo tražim nekoga

ko će da me

sasluša,

posavetuje,

ulije mi nadu u život,

bude tu kad ni moji najbliži nisu...

Kao što je bio on...

Samo se želim napiti i ispričati.

Jel mnogo tražim?

Čekanje stanje koje povezujem uz tebe, dugotrajno čekanje i to nije ono slatko čekanje nekog nepoznatog iznenađenja ili čekanje spasa iz problema, to je ono najgore čekanje, kada čekaš nekog svoga satima da ti pomogne nekoga tko živi s tobom, onoga tko te je napravio kad čekaš da dođe po tebe kad si u gradu da dođe po tebe kad je kiša da te odvede u grad da popiješ kavu s prijateljima da ti dadne para za kave.

Ja bih uvijek čekao; za najmanju zamolbu bih čekao bespotrebno vrijeme. A za jednu stvar nikad ne bih čekao, a uvijek bi je dobio na vrijeme.

Uvreda.

I nije samo stvar čekanja, izgubilo se ono bitno u ljudima, solidarnost, priča, ljubaznost. Nikako te više ne znam i nikako ti više ne mogu prići.

Kad bih samo znao gdje si nestao, kad bih samo znao što se događa u tvojoj glavi i mogu li ti kako pomoći.

Nikad nisu iščezle lijepe slike iz djetinjstva, kad sam bio dijete, kad bi me vodio u svom kamionu sa sobom na posao, kad si me jednom odveo na utakmicu, iako si malo popio i počeo bjesnit, ali mi je ostalo kao jedno od ljepših sjećanja, ostalo mi je u sjećanju svaki put kad bi mi dao šaku, nekako se dragovoljno nasmijao, iskreno, veselio se što me imaš.

Ali, sve se izgubilo, sitnice su postale usluge nikako te više nema, poznajem te kao oca, ali već dugo šutiš preko lijepih riječi, a one loše češće izbjegnu iz tvojih usta.

Moja je greška što šutim, što se ne odupirem tvojoj gorčini, počeo sam i sumnjati u tvoju vjernost, tvoju odanost mojoj majci; siguran sam da ju varaš iako nemam čvrst dokaz.

Ja svejedno šutim, iako ne bih trebao, iako bih trebao natjerati obojicu da pričamo, jer ja te ne znam, a živim s tobom, ne znam te, ne znam šta voliš, koju si glazbu nekad slušao, tko su bili tvoji prijatelji, s kim si se družio, tko ti je bila prva treba prije mame, kako si proveo djetinjstvo, kako je bilo u ratu, pa, tko si uopće zapravo.

Samo znam neke sitnice, da si privržen ustašluku, i da si jako pametan i inteligentan, ono sve ostalo je mutna slika i neznatni djelići slagalice koja ne postoji.

Najgore od svega, bojim te se.

Photo by me: isahadzic (follow me 😊)

Instagram post: