#nekada

Nekad smo delili fotografije, misli, iskustva samo sa određenim ljudima, posebnim, sa onima koje volimo, a sada smo u fazonu: evo vam, pratitelji, slika mog deteta, kafa koju pijem, i situacija na poslu koja me je totalno iznervirala. Zato volim kad mi prijatelji pošalju nešto direktno i konkretno, jer je nestala ta posebnost, i takva vrsta poveravanja.

Žmuri i vrhom nosa dodiruje moje kapke, obraze, gornju usnu, pravi obrise po čelu i kosi. Smiruje me, on oseća ovu napetost, uplašenost i  nervozu. Svaka ćelija u mom telu sada mirno ide svojim putem i na tren se opuštam, zastajem, ruke stavljam oko njegovog vrata i grlim ga. Grlim. Prstima klizi preko moje butine, gore, pa dole, na šta se osmehujem, jer mi prija. Zaboravljam koliko je lepo biti u tom zagrljaju i koliko je njegov miris prirodan i opojan. Čist, mio, ljubavni. Grlim ga jače, sada mi je potreban, zaista potreban.