#cekanje

Nemaš vremena da čekaš na semaforu, crveno svjetlo predugo traje. Trubiš ako oni ispred tebe nisu odmah krenuli.

Supa se ohladila, po kafi se napravile masne fleke.

U čekaonicama ustanova, ordinacija, administracija – gužva, pa se ni ne kontrolišeš. Uvijek jebena gužva, nemaš ti vremena za to.

Ignorišeš bol, žigove, iscjetke i probadanja.

Gledaš u telefon, kliziš prstom po ekranu, nemaš neurona da pročitaš ništa duže od 3 rečenice, sadržaj nagađaš iz bombastičnih naslova.

Pogledaš supružnika, pojavile se sijede kojih još juče nije bilo tu, a i bore oko očiju, čini ti se, dublje.

Pogledaš dijete, izdužilo se, okraćali rukavi.

Pogledaš sebe. Ne predugo.

Na kafe s bliskim ljudima ne ideš kao prije, jer.. Jer kao život.

Neko otišao, neko prevaziđen, neko prevazišao tebe. Interesi nisu isti.

Odeš u šoping i to te usreći petnaest minuta ili prvi dan nošenja stvari, prije nego postanu još jedan džemper ili haljina ili hlače na gomili za pranje i peglanje.

Odeš na planinu, gledaš u telefon.

Gledaš seriju, dopisuješ se s kolegama.

Odeš na kafu, čitaš mejlove.

Čitaš knjigu a ne čitaš knjigu.

Sanjaš papire, tabele, račune, ratove i čudovišta.

Diši.

Diši dok te ima.

Jer te onda, odjednom, u trčanju, u čekanju, u nemanju vremena, u skrolanju, u negledanju u oči i žmirenju na potrebe koje te jedu iznutra i ispod rebara, u sanjanju, u šopingu – nema.

Nema te, bolan. A juče te bilo.

Ostala ohlađena kafa i ohlađena supa.

Dogovoren izlazak i ozbiljan razgovor.

Nepogledana serija.

Nepročitana knjiga.

Neobuvene cipele.

Neispunjeno obećanje sebi. Da ćeš više to i manje ono.

Ostalo zbunjeno ono dijete s okraćalim rukavima i tonom igračaka.

Ostalo sve osim tebe i sve višak.

Šoljica višak.

Jastučnica višak.

Tanjir višak.

Jakna višak.

Mobitel višak.

Tvoja strana kreveta višak.

A ti?

Rekla si mi '' Nije nam još vreme. '