Nikola cris

Opsovat ćeš me kad kažem nije do tebe, do mene je ali jebiga. Ne mogu sedeti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima. Ne mogu u bioskop, ne mogu siliti osmehe, ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza, sve su bile isto ili slično. Sve su bile normalne, jednostavne, iste kao kod svih. Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina. Ježim se od jednostavnosti, Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora. Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla. Sve te prazne razgovore sam već vodio, toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom. Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati. Na drugu gde nam je odjednom ugodno pričati o svemu na trećoj kad je vreme za prvi poljubac, neću pravila. Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom, ne zanimaju me priče i bivši momci koje si imala i one koje si odbijala. Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu. Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja sveta u dva ujutro. Trebam strast, energiju, bes, iskrenost. Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena. Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju. Ja sam već video početak, sredinu i kraj našeg odnosa. Ne brojim ti mane i kvalitete, ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri, hoću priču iza suze i osmeha. Zajebi običnost, otvori se. Ovo nije vreme pesnika i umiranja za principe, ovo je svet običnih, ovo je svet gužve u saobraćaju i svet kreditnih kartica. Ovde niko ne sme raditi sta mu se radi niti kisnuti na kiši jer šta će drugi misliti, bitno im je imati dobre korice pa makar stranice unutra bile prazne. Nemoj da razumeš ovaj svet, ni on tebe ne mora nikad.

Meni ništa ne znači tvoja dugačka kosa, nova kratka suknja ili skupe cipele. Meni ništa ne govore tvoji ludi izlasci, ni koga poznaješ te znaš li nekog ko zna nekog. Ne zanima me ni ko je tvoj otac i sedi li na mestu direktora, voze li ga drugi ili on vozi druge. Ne zanima me tvoja lepota i svi ostali koji istu lajkuju dok te zovu “draga”. Meni ništa ne predstavlja broj tvojih kartica i brojevi na istim. Brojevi koje pokazuje vaga, brojevi koje pokazuje metar. Imaš li viška ili manjka kila. Novaca, takođe. Gledaju li te s visine ili ti se dive. 160 ili 180. Svejedno mi je. Možeš biti svima najljepša, meni ćeš uvek biti ista. I takva ćeš ostati. Knjige koje čitaš kada si već lagano pospana, pesme koje slušaš kada si tužna, filmovi koje gledaš.. One male, nebitne stvari koje radiš kada niko ne gleda, a koje su jako bitne. Meni. S tvojim dobrim telom ne mogu razgovarati kada mi bude dosta svega. Tvoje velike grudi neće me moći nasmejati kada me raspizde na poslu. Koga lažem, verovatno hoće. Ali, privremeno. Zaljubljujem se u pamet. U jebeni karakter. U drugačije razmišljanje koliko toliko slično mojem. Zaljubljujem se onda kada nisi dobra u kuvanju, ali ipak se trudiš da me iznenadiš. Zaljubljujem se u tvoju energiju, u ono što osetim u trenutku kada sedimo i ćutimo. Ne jer moramo, nego zato jer želimo. Zato jer nam je odlično. Čak i u tišini.

Ne interesuje me. Živim u vreme rata i interneta, para i gluposti, lepote i bolesti i nemam gde. Nemam drugu opciju sem da budem na ovoj planeti i da me ne zanima ko je na čijem nišanu, koliko para imam na računu i dal smo lepo ispali na slici. Zdravlje, umetnost i porodica. To je jedino prema čemu osećam ljubav. Hrana, seks, putovanja i san. To je jedino što delim sa nekim u ovim narednim godinama što nam je ostalo.

Volim tek opranu odeću, ulice nakon kiše, miris čiste ženske kose... Volim svežinu novih početaka.

Prepoznaćeš me po nenošenju kišobrana. Po tome što ne žurim kući kad je pljusak. Po osmesima koje upućujem dragim ljudima, deci i psima. Prepoznačeš me po zakasnelim reakcijama i nekontrolisanom smehu. 

Ne vidim šta romantično u plesanju,  i izjvaljivanju ljubavi na svakom ćošku. Idealizam mi postaje stran. Noći mi mirišu na šibice. Dok sama reč ljubav miriše na krv. Ja ne volim, ja krvarim. Čak i onda kada mi je ljubav uzvraćena, kada, naizgled situacija ima potencijal da se završi kao prosečni američki film. Uvek stanem po strani kad ide zdravica za ljubav. 

Bio sam sentimentalan u pogledu raznih stvari: ženske cipele ispod kreveta, zaboravljena šnala kod ogledala, način na koji kažu,”Piški mi se“, trake za kosu, šetnje sa njima niz bulevar u pola dva popodne... samo dvoje ljudi koji idu zajedno, duge noći u kojima se pije sluša muzika i puši, razgovara, ubeđivanje, kada zajedno jedete i lepo vam je, šale, smeh iz čista mira, osećaj čuda u vazduhu, sedenje u parkiranim kolima zajedno, upoređivanje starih ljubavi u tri ujutru, kad te budi dok spavaš, kad gledaš nju kako spava, porodica, ljudi, novi prijatelji, mačke, kerovi, ponekad smrt, a ponekad i neki raskid, ali uvek živiš dalje, i uvek sve na kraju shvatiš, kad čitaš novine, sam u nekom kafeu, i osećaš mučninu što je sada udata za zubara sa koeficijentom inteligencije -95. Konjske trke, parkovi, izleti, putovanja, nevolje, njeni glupi prijatelji, tvoji glupi prijatelji, kad se napiješ, njen ples, tvoj flert, njen flert, tvoj pogled, njen osmeh....

Pogledajte svet oko sebe, mislim da je to dovoljno. Sve možeš sam da zaključiš samo ako neko vreme stojiš u mestu i posmatraš. Zašto dopuštate da tuđe opservacije toliko bitno utiču na vas? Počni da misliš svojom glavom i onda nećeš živeti u svetu gde su u modi đankoze, dileri, debili. Gde su šmekeri i mangupi postali fosili. Shvatićeš da je svako odgovoran za svoju budućnost, samo ako naučiš da misliš svojom glavom.