#stih

Ne znam zašto ne pišem o tebi.

Ideja o tebi je ono kako zamišljam život

S tobom, pored tebe..barem da smo blizu

Ne znam zašto ne pišem o tebi..

Možda jer riječi nisu ni dovoljne, i koliko god se trudila

Ne mogu prenijeti osjećaje u ono pisano

A trebala bih..ne znam zašto ne pišem o tebi…

Tvoj plamen me pokreće i postajem nekako

Sve više čovjek, sve više ljubav, sve više ja..

Ne znam, stvarno, zašto ne pišem o tebi….

I ne trudim se, možda tebi ovo i zvuči nekako nespretno, nedovršeno, ili samo ne osjetiš težinu ovih riječi..

Ali ti si moj heroj. Ti me spašavaš na milijardu načina, a da toga nisi ni svjestan. Upravo zato što se ne trudiš, nego si to jednostavno ti. Čovjek, ljubav, ti.

I baš bih zato trebala pisati više o tebi.

Možda sam i sebična, ali želim sačuvati ovo naše posebno.

Pretjerujem, znam, ali to si ti.

I znam da ovo ne čitaš, znam da nećeš,

Tako je rođeno,

tako je vođeno

Do sred poljane sa koje se kroz krošnje prostire nebo

I nežni crvrkut ptica

ga ispraća kroz roj svica.

Povetarac ga miluje nežno dok donosi note sevdalinke

Ali srce se grči, samoća ga muči.

Ja imam samo jednu nesreću – uništim sve što dotaknem. Al’ svu svoju ljubav čuvam samo za tebe.

Zbog mene ne plači, suza nisam vrijedan, kasno je da se sada mijenjam…

Ležim u mraku

Slušam ploče

Uživam u zvukovima

Pucketanju

Ispitujem sve svoje prenose

Zašto sam Zeppeline pustio poslije Čole

Ulazi sa prozora još po koje svjetalce

Neko što je upaljeno gore na planinama

Uvlačim zadnji dim cigare

Manta mi se

Loše mi je

Ali ne kao sinoć

Večeras nema ljudi iz prošlosti

Nema onih što su me prešli

Nema gnusnih faca

Samo neka bolja vremena

Ne ona sa ploča

Nego ona koja sam živio

Neki dragi ljudi

Još po neki što fale

Tu su

Nema ih

Ali su uvijek tu

Negdje u mojoj glavi

Večeras je sve savršeno

U tišini noći

Sutra sve po starom