#prozor

Stara bosanska kuća bila je tu, al' k'o da i nije. Svi prolaze pored nje, puni svojih problema, i pohitili niz ulicu. A ona... Stoji li stoji. Ne mrda. Pa zbog porodičnih svađa odzvoni i njoj i ostade sama. Obrasla je, a trava joj dopire me'ščini do visokog prozora (sa kojeg nekad izvirivaše znatiželjna lica). Preplaši te tmina i jadnost svaki put iznova. Pa se nađu hajvani, usude se da ruše tuđe uspomene, da lome prozore, lome porodične svađe, smijeh, odrastanje sad već golemih insana. I prozori ostadoše slomljeni. Ljudi ne primjećuju k'o što ih ni čitave nisu. A slomiše se uspomene, pa krišom li načulim uši...

Gledala je kroz prozor kao sto i uvek gleda.Brda,sume,livade sve ih je poznavala,sve ih je osetila gledajuci kroz taj prozor.Sta ju je privlacilo u tom pogledu koji je vec po ko zna koji put videla?Nista se nije menjalo na tom putu,nikada.Delovala je tako smireno,a opet tako zamisljeno gledajuci kroz taj prozor kao da gleda kroz prolaz u neki novi svet.Secam se koliko puta sam je samo pitao za razlog a ona bi mi se samo nasmesila.Jednom prilikom me je upitala:,,Da li si nekada toliko voleo nekoga da bi ga cekao iako znas da on nikada nece doci?"Gledao sam je zbunjeno,tada nisam razumeo.Danas,posle toliko godina, sreli smo se u istom autobusu.

"Mogu li da sednem pored prozora?",upitao sam je.

Pogledala me je,umorno,ali sa izvesnom dozom znatizelje."Zasto?"