#obitelj

ako ću te ikada držati u rukama

Uvijek korak od odustajanja, od predaje. Bilo bi tako lako odustati od snova, od ciljeva, od bolje budućnosti... Zar ne? Tako prokleto lako. Prihvatiti sve onako kako je, bez opiranja, bez borbe. Hodati dalje pognute glave da nitko ne vidi tugu i razočaranje u našim očima. Tako... Prokleto... Lako. Ali ne dam se, imam svoje ciljeve i snove, imam svoje ljude koji me guraju dalje, koji su mi podrška i na koje mogu računati čak i u najmračnijim trenucima. I zato ne dam se. Zbog sebe i zbog njih. A i zbog svih koji su mi rekli da neću uspjeti. Jer im želim... Ne! Jer im HOĆU dokazati da su bili u krivu. Da su me u potpunosti krivo pročitali. Da je greška u njima što su mi govorili da ne mogu ili da ne bih trebala.

Danas moj brat i ja, s kojim bas i nisam bliska, idemo u veliki soping centar. Prolazimo mi kroz guzve i pored raznih ljudi, svi nekako obicno obuceni, nikoga posebnoga. I pogleda mene moj brat u jednom trenutku, ja onako cijela zamisljena u svojim leprsavim narancastim hlacama, crvenoj majici na kojoj se istice ogromna ogrlica od sedefa i kosom tek osusenom. I kaze samo “ti iskaces iz mnostva” Vjerujte, nikad mi nitko nije rekao nesto ljepse od te recenice.💘🖤