#michael waraksa

Michael Waraksa

Sa svršetkom nastave, posebno među maturantima, pokreće se iznova rasprava na temu isplativosti studiranja i vrednosti akademske diplome. U savremenom svetu obeleženom, kako se čini, trajnom ekonomskom krizom (barem u određenim „perifernim“ regionima „ravnopravne“ globalne mreže) svršeni srednjoškolci, kao i njihovi roditelji uostalom, nalaze se pred ozbiljnom dilemom: nastavak školovanja ili zaposlenje? Sve češće sami učenici navode sve više argumenata protiv standardnog višeg / visokog obrazovanja. I to učenici iz prestižnih odeljenja i uglednih škola, sa zavidnim uspehom. Iz porodica sa dovoljno finansijskih sredstava da podrže akademsko zvanje potomstva. O čemu se, zapravo, radi?

Naši učenici smatraju da su takvi stavovi progresivni, jedinstveni, „ispred svog vremena“, da su na tragu nečeg uzbudljivog, originalnog i buntovnog, u skladu sa sopstvenim uzrastom. No, istina je, zapravo, da je ovakav rezon daleko od nečeg novog i neobičnog. Aktivna propaganda protiv akademskih studija širi se, već izvestan broj godina, iz centara moći odgovornih, samo nešto ranije, i za veliki debakl američke ekonomije i za početak svetske ekonomske krize iz 2008. godine. Naša obrazovna politika i praksa često su samo odjek ove moćne ideološke mašinerije, pa je valja oslušnuti.

Nakon „neočekivanog“ pucanja prenapumpanih virtuelnih ekonomskih balona u američkom finansijskom sektoru i sektoru nekretnina, jedna od prvih zvanično preduzetih mera je kompenzacija gubitka firmi koje su krizu i izazvale. Novac je, naravno, obezbeđen iz državnog budžeta, od poreskih obveznika. Jedna od neminovnih posledica ovakve ekonomske politike je „isisavanje“ sredstava iz javnog sektora, zdravstva i svakako - obrazovanja. Cena ovih usluga nekontrolisano raste što dovodi do novih „neočekivanih“ problema. Veliki porast troškova studiranja i pretvaranje znanja u robu prati upravo pad realne vrednosti diplome na tržištu zanimanja.

Ne čudi, stoga, što se jedno od vodećih neoliberalnih glasila, Harvard Business Review, samo pet godina nakon izbijanja ekonomske krize, obraća poslodavcima sa zahtevom hrabro istaknutim već u bombastičnom naslovu teksta: „Prestanite da zahtevate univerzitetske diplome“[1]. U članku se navodi: „Ukupan iznos studentskih kredita prevazilazi dug na kreditnim karticama u Americi.“ O ovom neverovatnom skoku zaduženja za obrazovanje, u granicama od stotina milijardi dolara nacionalnog duga, izveštavao je i čuveni Wall Street Journal, tri godine ranije. „Razmaženi“ srednji sloj je po inerciji navikao na „luksuz“ pristupačnog školovanja, koji je preko noći uskraćen. Stanovništvo, zatečeno neprimerenim ekonomskim merama, reaguje na jedini dostupan način, kako bi sačuvalo dojučerašnje „privilegije“. Zaduživanjem.

U prilog tvrdnje da je „studiranje loša investicija“, navodi se poražavajuća statistika: „45% studenata, kako izgleda, ne nauči ništa tokom prve dve godine studija, a čak 36% ne pokazuje bilo kakve znake napredovanja ni nakon četiri godine.“ Čak i ugledna naučna glasila, poput Psychology Today, navode slične, pa i mračnije zaključke. Pomenuti magazin u članku iz 2014. godine - „Obrazovanje: naš najprecenjeniji proizvod“[2], navodi da „41% studenata ne diplomira ni nakon šest godina studiranja!“ Ovo deluje zaista šokantno i alarmantno, čak i po nama dobro poznatim merilima iz socijalističkog perioda (kada je doživotno studiranje slovilo za zanimanje). Možda se radi o maskiranoj propagandi? (Već u samom naslovu obrazovanje se poistovećuje sa proizvodnjom.) U kojim oblastima studenti „ne nauče ništa“?

Časopis Psychology Today sasvim precizno deklamuje neoprostive propuste studiranja (po sopstvenim kriterijumima): „dopuštamo studentima da diplomiraju sa lošim ili nedovoljno testiranim veštinama rešavanja konfliktnih situacija, upravljanja novcem i roditeljstva.“ Sa druge strane, kao primeri loše a obavezne prakse (u smislu gubljenja vremena koje se moglo iskoristiti konstruktivnije), ističe se, recimo, „rešavanje kvadratnih jednačina“ koje je kako saznajemo: „ezoterija koju 99.9% nas nikada ne koristi“.

U propagiranoj viziji budućnosti obrazovanja govori se isključivo o jednostavnim VEŠTINAMA, neophodnim za ispunjavanje minimalnih zahteva neoliberalnog sistema: slabo plaćen posao i prosta biološka reprodukcija nove radne snage (što zaista ne iziskuje ni poznavanje operacije množenja, barem ne algebarske). Za plaćenija zanimanja izboriće se nešto srećniji, sa više (menadžerskog) talenta ali ne i sa više škole: „Preko polovine diplomiranih studenata u Americi ispod 25 godina ili nema zaposlenje ili radi poslove za koje je dovoljna i diploma srednje škole.“ Uskraćivanjem relativno pristupačnog javnog obrazovanja, srednja klasa lagano klizi u inferioran socijalan položaj. Samostalno odlučivanje (kritičko mišljenje i objektivno prosuđivanje) postaju - „ezoterija koju 99.9% nas nikada ne koristi“.

Za „propuste“ u znanju okrivljuju se, tradicionalno, oni bez stvarne političke moći. Psychology Today izveštava da „nažalost, sve više nastavnika a posebno univerzitetskih profesora zastupa i brani uglavnom levičarske ideje.“ Još jedna „neočekivana“ posledica? Večiti trn u neoliberalnom oku: „Ne dozvolite sindikatima da guše kvalitet obrazovanja“, izričito se upozorava. Nastavnici su krivi što su živi: „Sindikati insistiraju da nastavu izvode pre nastavnici od krvi i mesa, nego obuka preko mreže.“ Optuženi su oni koji efektivno rade na terenu insistirajući na „bizarnom“ zahtevu da akademski građani savladaju „rešavanje kvadratnih jednačina“. Hiperprodukcija? Tvrdi se čak da već postoji isuviše diplomiranih studenata prirodnih i tehničkih nauka! „Već sada, imamo više STEM (science, technology, engineering, and math) diploma, nego što je raspoloživih zaposlenja, čak i na nivou doktorata.“ (Usko povezani niz oblasti prirodnih nauka, tehnike i tehnologije. Reč dobijena od početnih slova disciplina - stem, znači osnova ili baza, čime se naglašava njihov izuzetan značaj.) Imajući u vidu neupitno tehničku prirodu savremenog informacionog sveta, ovo zvuči poput svetogrđa. Otkud tolika hajka na diplomu?

(Visoko) kvalifikovanu radnu snagu jeftinije je uvesti iz osiromašenih zemalja nego edukovati o svom trošku. U ovom procepu između klasične ekonomske ponude i potražnje svoju navodnu priliku vide države sa ruiniranom privredom, poput naše. U tekstu od pre nekoliko godina (2013) objavljenom u Politici[3], ukazivao sam na trend mnogih nacija, Mađara, Poljaka ili Španaca, da masovno proizvode srednje i visoko obrazovani kadar za druga, uređenija i bogatija društva, poput nemačkog. U međuvremenu je ta praksa zaživela i kod nas, pa se procenjuje da, recimo, polovina polaznika studija medicine upisuje fakultet sa namerom da nakon diplomiranja profesiju praktikuje u Nemačkoj.

Diplome pojedinih domaćih univerziteta još uvek su visoko kotirane na prestižnim svetskim tržištima zanimanja. Neretko upravo tamo gde se lokalno stanovništvo na sve načine obeshrabruje da novac ulaže u obrazovanje, već u poslovanje, nekretnine, pa i putovanja – kako bi se očuvao privid visokog standarda. Priliv visoko obrazovanog kadra iz nisko razvijenih regiona još je jedan od načina da se ogroman virtuelni ekonomski vakuum ispuni realnim postignućima. Na drugoj strani, to je krajnje nerantabilno ponašanje ionako prezaduženih država. No, računa se da izbor suštinski i ne postoji za one koji su u virtuelnom ekonomskom ratu već potučeni do kolena.

Šta poraženi mogu učiniti za svoje obrazovanje? Podsetimo se japanskog primera nakon Drugog svetskog rata: „U vreme savezničke (američke) okupacije Japana, započeta je praksa organizovanog obroka po školama, a poseban zakon o uvođenju obaveznog ručka u državnim školama donet je 1954. godine. (...) Od 1963. godine svi udžbenici u školama koje se smatraju obaveznim školovanjem su besplatni.“[4] Od svetske ekonomske krize prošlo je devet godina. U Srbiji nema zakonski propisanog obaveznog obroka u školama. Besplatni udžbenici su „ezoterija koju 99.9% nas nikada ne koristi“. Često nema ni računara, interneta i fiskulturnih sala. Poražavajuće i ponižavajuće.

Obrazovanje je dugotrajan, zahtevan i zaista skup proces koji može da priušti samo neko ko je spreman da  povremeno bude i na ekonomskom gubitku zarad intelektualne dobiti sopstvenih građana. Takva je priroda obrazovanja. Neizvesna i ponekad – ekonomski neodrživa. Njeni realni ishodi nisu uvek prepoznatljivi u kvantitetu prihoda po glavi, već i u kvalitetu mudrih glava. Imajući u vidu izvikanu neoliberalnu frazu „održivi razvoj“: valja odlučiti između održivosti na kratke, ili – na duge staze. Japan je svojevremeno izabrao ovo drugo. (Srbija ono prvo, možda s punim pravom: kad već mora da školuje kadar za druge, ne mora da ga badava knjigama, računarima i internetom oprema i hlebom hrani? Obavezno a besplatno delimo samo „rešavanje kvadratnih jednačina“.)

Poraženi Japan se ubrzo oporavio i žestoko uzvratio ekonomsko-propagandnim ratom: „Godine 1992, Jošio Sakurači, govornik u donjem domu japanske skupštine, izazvao je kratku, ali bučnu kontroverzu kada je privredni neuspeh Amerike objasnio time da je njena radna snaga nepismena. Trećina američkih radnika, izjavio je Sakurači, ne ume da čita.“[5] U mnogim državama građani su nakon 2008. godine neminovno suočeni sa nametnutom dilemom: šta je TRENUTNO isplativije? Naravno, finansijski je na kratke staze opravdano da što više nas zna što manje. Tako ostvaruju uštedu i roditelji i država, a omladina ranije počinje da privređuje. Možda u bogatim društvima koja i naše diplome dobijaju na poklon.

A gde bi završila današnja srpska mladež bez školovanja? Kako stvari stoje – upravo u sopstvenoj državi! TRENUTNO nažalost nije potrebna jača pretnja kako bi učenici i učenice dobro zagrejali svoje stolice.

  [1] Stop Requiring College Degrees | Andrew McAfee | 26. februar, 2013 | Harvard Business Review | { @ MozGoDERiNA → }

[2] Education: Our Most Overrated Product | Marty Nemko Ph. D. | 03. Jul, 2014 | Psychology Today | { @ MozGoDERiNA → }

[3] Stara kriza u novom odelu | Jovan Pavlović | 23. oktobar, 2013 | Politika | { @ MozGoDERiNA → }

[4] „Japan za početnike“, Dragan Milenković, Super Print: SJD „Beograd-Tokio“, 2007.

[5] Bil Brajson, „Made in America“, Laguna, 2010

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: NAMET NA pAMET. Ilustracije: (1) Paweł Jońca. (2) Michael Waraksa. (3) Isidro Ferrer. (4) Wenyi Geng. EkoNoMski EpiLoG, DoNiRAJTE BLoG:   Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  svAkE NEDELJE u 9H, od 01. JAN, 2017! →  ✓ pAyPAL.ME DoNAciJA →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Zašto je urgentno da se uči kompetentno? →  ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove →