#obrazovanje

Sa punim pravom se zapravo treba zapitati nije li fundamentalna novovekovna ideja pretvaranja škole isključivo u što jednostavniju i efikasniju obuku za uspešno uklapanje u trenutne ekonomske trendove neka vrsta psihopatološke omaške. Takav pristup ni po samim ekonomskim merilima nije ekonomičan.

Ukoliko igrate isključivo na jednu kartu, a ona omane, ostajete praznih ruku. A verovatnoća omaške kada je u pitanju lokalno nepostojano, delimično postojeće ili nepostojeće tržište rada, zaista je opravdano velika. No, upravo je luksuz preispitivanja samog koncepta osnova obrazovanja uskraćen podređenim ekonomijama, zajedno sa pravom na identitet, samoopredeljenje, nezavisnost itd. Nemamo vremena. Nemamo mogućnosti. Nemamo sposobnosti. Nekakvom čarolijom, jedino sredstava za zaduživanje izgleda da imamo.

Dakle, idemo na sigurno – 5K recept – Kredit, Kupovina, Karambol, Krivica, Kinjenje. Čim jedan ciklus reformi prohuji sa vihorom i završi se Karambolom, Kinjimo za neuspeh okoštali sistem ili zastarele metode ili krute nastavnike i započinjemo novi ciklus novim Kreditom. U vrzinom kolu u kojem su ručice isprepletali: resorno ministarstvo, roditelji i nastavnici, ne nedostaje međusobnog optuživanja i prstićem pokazivanja. Nedostaje saradnje. (A navodno su svi angažovani na istom zadatku: obezbeđivanju što povoljnijih preduslova za buduće blagostanje učenika. Nije li možda loša postavka zadatka?) Ovaj kružni mehanizam je na nesreću ili sreću sam sebi dovoljan i ne dotiče mnogo “zastarele”, “prevaziđene” i “okoštale” koncepte na terenu, barem ne dubinski i suštinski. Možda se i izmeni nekakav nevažan detalj ili promeni administrativni izveštaj (u formatu savremene tabelice u elektronskom portfoliu koja trpi svakovrsne pa i najhrabrije samoevaluacijske nastavničke uzlete), što je dovoljno da se opravda Kupovina. Umesto autentičnog poleta, elana i stvaralačke snage, što se postiže nezamenljivim zadovoljstvom rešavanja problema sopstvenim snagama, ostajemo sa gorkim osećajem promašenosti, neuspeha i – Krivice. I sa dugom.

Pomozite nam, za početak, tako što ćete privremeno prestati da nam pomažete. Kreditno zanemoćasmo od tolike pomoći! Potrebno je da se kao društvo iskreno, ozbiljno i odgovorno zapitamo – čemu nama služi obrazovanje? Ukoliko je, na primer, poenta školovanja zaista samo uklapanje u ekonomiju, a u domaćoj ekonomiji nema mesta za uklapanje (već za rasklapanje), te su učenici prinuđeni da se nakon obrazovanja uklope u neke druge ekonomske kalupe, onda napred sa deviznim Kreditorima! Neka Kredit bude bespovratan jer je zapravo – insvesticija i neka Kreditor preuzme odgovornost kako za Korist tako i za Krah. Svaka investicija je rizik! Upravo nas ekonomisti tome uče. No, ispostavlja se da je rizik minimalan, a Korist velika:

  “Britanci su izračunali da školovanje jednog intelektualca vredi najmanje 300.000 evra. Srbija je, tako, iseljavanjem 30.000 obrazovanih ljudi poklonila Severnoj Americi i Evropi devet milijardi evra, koliko je dala za njihovo obrazovanje.

  To je kapital koji se ne može povratiti niti iskoristiti kao investicija u dugoročne programe razvoja zemlje. Po stepenu brige za svoje naučnike u svetu Srbija je verovatno najgora država na planeti! - kategoričan je dr Vladimir Grečić.” [9]

  U suprotnom, cilj školovanja i ako sme da se skromno pomene – već napola zaboravljenog vaspitanja, mora da bude nešto šire od uklapanja u nepostojeću ili loše stojeću ekonomiju. Možda bi poenta mogla da bude, recimo: obrazovanje vrednih, vaspitanih, svesnih, savesnih, skromnih, odgovornih, zadovoljnih... građana? Tome bi privremeno mogli da posluže i pomalo kruti nastavnici sa delimično zastarelim planovima sa nedovoljno osavremenjenim nastavnim sredstvima, ali u sasvim drugačijoj atmosferi sa više razumevanja, podrške i poverenja sa svih strana.

U ovoj tački zapravo dodirujemo jedno od najosetljivijih pitanja – šta je za nas blagostanje? Ispostavlja se, na mnogobrojnim primerima, da u poboljšanju uslova života obrazovanje igra daleko važniju ulogu od čisto formalnog ekonomskog razvoja. „Indijska država Kerala je dostigla najveći nivo indikatora razvijenosti uslova života u Indiji, iako je jedna od najsiromašnijih i najmanje industrijalizovanih država. (...)

  Ovi natprosečni rezultati proističu prvenstveno iz aktivnosti države, ranog i sveobuhvatnog investiranja u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i osnovnu infrastrukturu, postizanje visokih standarda u ishrani i proizvodnji hrane, kao i specifičnim programima za žene i ostale ugrožene grupe.“ [10]

  Treba dobro razumeti da formalni pokazatelj ekonomskog razvoja, poput povećanog BDP-a, često ne znači nužno i realni razvoj uslova života na terenu. Sa druge strane, ulaganje u obrazovanje najčešće rezultuje upravo povećanjem osećaja blagostanja, iako se on možda ne može jednostavno prevesti u ekonomsku statistiku.

Najlepše u svemu je što „ulaganje“ ne mora obavezno da znači povećanje finansijskog izdvajanja iz budžeta, već povećanje opšte zainteresovanosti i brige. Najbitniji je, dakle, način pristupanja problemu.

  [9] „Poklonili zapadu devet milijardi evra“, 31.08.2013, Večernje novosti online .

[10] Grejam Dankli, „Slobodna trgovina“, 2005, „Svetovi“, Novi Sad.

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović. Pedagoški nadzor: vEćA RATA NEGo pLATA → Ilustracija: César del Valle. EkoNoMski EpiLoG, DoNiRAJTE BLoG:   Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  svAkE NEDELJE u 9H, od 01. JAN, 2017! →  ✓ pAyPAL.ME DoNAciJA →  ✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM → ✓ OzB 1: Prepisivanje pameti →  ✓ Zašto vladajući vole standardizovane škole? →  ✓ Univerzitetska diploma na granici sloma → 

Savremeno obrazovanje, shvaćeno kao puko predvorje ekonomije neizostavno mora da se često, pa i brzopleto menja u skladu sa aktuelnim zahtevima poslodavaca i fleksibilnog tržišta rada. Svima je jasno da je školstvo, onako kako je osmišljeno i relativno uspešno realizovano u prethodnih 200 godina, konačno na izdisaju. No, još uvek nikome nije jasno kako bi obrazovanje trebalo da izgleda u budućnosti.

„Zdravstvo, obrazovanje, naučno istraživanje, svet interneta predstavljaju srž postindustrijskog društva, a nijedno od njih ne uklapa se u kalup tradicionalne ekonomije.“ [1] Novovekovno školstvo je (bez značajnijeg osiguranja barem vitalnih elemenata) izloženo dejstvu najrazličitijih "dobronamernih" eksperimenata, počesto neozbiljnih a neretko i malicioznih, iz kojih valjda spontano treba da se izrodi nekakva vrla nova budućnost. Obično se radi o nemaskiranim / nemaštovitim pokušajima menadžerskog sloja da se iz prevaziđene institucije izvuče nekakav profit. Iako prepuštena brutalnom metodu tržišne privatizacije (od trgovine udžbenicima, preko prodaje često neozbiljnog stručnog usavršavanja zaposlenih do banalne trgovine diplomama), školstvo i pored svega tvrdoglavo opstaje. Nažalost, najčešće uprkos a ne zahvaljujući učestalim promenama. Uzevši u obzir činjenicu da je naše obrazovanje sa zakašnjenjem započelo inovacije, neretko paralelno prolazimo kroz dve ili više suprotstavljenih reformskih koncepcija istovremeno.

  „Za prethodnih deset godina doneta su čak tri nova, često međusobno kontradiktorna, Zakona o osnovama sistema obrazovanja.“ [2]

  Svoju vitalnost obrazovanje najverovatnije duguje činjenici da u društvu ipak relativno uspešno zadovoljava jednu duboko ukorenjenu humanu potrebu. Potrebu za znanjem. A kako stvari stoje, još uvek nije pronađen najefikasniji metod komercijalne eksploatacije te potrebe. Možda stoga što se u neatraktivan a prilično osetljiv problem još uvek nije umešao vrh menadžerske inteligencije, koji je trenutno zauzet daleko bezopasnijim / isplativijim projektima sveopšte modernizacije. No, onog momenta kada se to bude dogodilo, nema sumnje da ćemo svedočiti brzom i sveobuhvatnom svršetku devetnaestovekovnog koncepta široko dostupnog obrazovanja. [3] Do tada, neće nedostajati prilika da budemo svedoci i učesnici najrazličitijih novotarija i bledih dosetki polusposobnih a neretko i polupismenih reformatora. Metod mrcvarenja, razvlačenja i rastakanja jednog relativno funkcionalnog sektora / preduzeća pred konačan odlazak na doboš, opšte je poznat

  „... kako bi škole, bolnice, stanovi, prevoz i komunikacija, tih pet stubova života prihvatljivog za sve, bili prvo regionalizovani (to je korak napred), pa izneti na javnu prodaju (to je ključno), i konačno, prepušteni tržištu (to je odlučujuće) ...“ [4]

  Kaskanje za najrazvijenijim svetskim školskim sistemima neprestano se navodi kao dovoljan razlog zašto treba da protrčimo kroz sve razvojne etape i odbačene recepte ovih sistema, jer upravo tako „učimo od najboljih“. (Brzina kasa utvrđuje se po merilima koje su utemeljile najrazvijenije svetske ekonomije, pa je valjda neupitna njihova validnost, iako često upravo iz tih i takvih sredina dolaze i žestoke kritike na račun koncepta testiranja. Nažalost, primedbe retko uspevaju da pronađu adekvatno mesto u našem obrazovnom i intelektualnom miljeu, te se testiranjima prilazi bez kritičke distance i sa krajnje naivnim strahopoštovanjem. Britanski sociolog i publicista, Frenk Furedi, recimo piše:

  „Nećemo ništa naučiti od „Pisa“ testiranja – uski i antiintelektualistički fokus prosto ojačava sve ono što je loše u našem školskom sistemu.“ [5])

  Prva od loših strana je što se navedeno „učenje od najboljih“ (zapravo prepisivanje) skupo plaća sve većim deviznim kreditnim zaduženjem. „102,8 miliona evra je za projekte u obrazovanju potrošeno u periodu od 2009. do 2012. godine.“ [6] To podseća na ispiranje savesti neodgovornih roditelja plaćanjem skupih privatnih časova. Sa druge strane, žalosno je i daleko pogubnije na duže staze - što se tako sistematski zatire sopstveni kreativni potencijal u pristupu problemu. Iz tuđih grešaka treba učiti, ne treba ih ponavljati. A zbog toga još podizati i kredite, neka je vrsta opšteg društvenog mazohizma.

  „Sa ovim novcem bilo je moguće izgraditi 50 novih škola, ili izgraditi stotinak fiskulturnih sala, ili opremiti savremenim nastavnim sredstvima preko 500 škola...“ [7]

  Situacija se menja svakodnevno i u uspešnim svetskim obrazovnim sistemima, tako da „siguran recept“ školovanja za svetlu (ekonomsku) budućnost ne postoji, što često ističu i vodeći obrazovni eksperti (osim recepta za zaradu onog ko prodaje prevaziđene koncepte onima koji su spremni da za njih plate). Upravo je jedan od kreatora “finskog obrazovnog čuda”, Dr Pasi Salberg, u Beogradu izjavio:

  „Moja poruka Srbiji jeste da pronađe sopstveni put i da ne veruje u sve što im govore strani savetnici.“ [8]

  Koliko smo platili za ovakvu “lekciju”? Možda bi se i isplatilo i zbog ovog “zrna mudrosti” skretati Dr Salberga sa putovanja u Ameriku da smo ga samo poslušali i više se oslonili na sopstvena iskustva. Ali, nismo.

Po svemu sudeći, izgleda da se zaista radi o blagostanju, ali čijem?

  [1] Danijel Koen, „Homo economicus“, 2014, „Clio”, Beograd.

[2] Milan Jeftić, „Koliko koštaju iluzije“, 2014, USPRS, Beograd.

[3] Neil Postman, " The End of Education: Redefining the Value of School", New York: Random House, Inc., 1995.

[4] Alen Badiju, „Buđenje istorije“, 2013, Univerzitet Singidunum, Beograd.

[5] Frenk Furedi, „Kult PISA testova – veštine umesto obrazovanja“, 05.12.2013, NSPM .

[6] Milan Jeftić, „Projekti u obrazovanju“, 2014, USPRS, Beograd.

[7] Milan Jeftić, „Projekti u obrazovanju“, 2014, USPRS, Beograd.

[8] „Finske lekcije za obrazovanje Srbije“, 22.10.2013, Politika online .

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović. Pedagoški nadzor: koRNELiJE TRovAč → Ilustracija: Olex Oleole. EkoNoMski EpiLoG, DoNiRAJTE BLoG:   Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  svAkE NEDELJE u 9H, od 01. JAN, 2017! →  ✓ pAyPAL.ME DoNAciJA →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM → ✓ Zašto je urgentno da se uči kompetentno? →  ✓ Zašto vladajući vole standardizovane škole? →  ✓ Univerzitetska diploma na granici sloma →