#obrazovanje

U petak, 14. decembra 2018. godine, na završnoj svečanosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“, u Zrenjaninu, upriličeno je uručenje nagrada za literarne radove sa Književnog konkursa “Ulaznica 2018”. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv Vladimira Arsenića, urednika časopisa “Ulaznica”, kao dobitnik treće nagrade za esej, učestvujem u književnoj večeri.

Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”  u okviru svoje izdavačke delatnosti, već  preko pola veka objavljuje i „Ulaznicu” - časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja. Prvi broj „Ulaznice” izašao je daleke 1967. godine. Od nastanka časopisa do danas, uredništvo se uspešno pridržava zacrtane politike “borbe protiv okoštalosti i učmalosti na planu kulture, i artikulacije novih umetničkih senzibiliteta”.[1] Upečatljiv je i stih odabran kao moto: “Mrtvi ne mogu unutra - život je ulaznica”, pesnika i novinara Brane Petrovića, koji traje, podstiče i sugeriše, a u kvalitativnom smislu obavezuje. Od stvaralaca se zahteva velika i uzvišena žrtva, jer se samo tako može izvojevati smisao, u borbi sa obesmišljenim svetom.

Odlučnim odbijanjem da nestane sa urušene i rasparčane kulturne scene, “Ulaznica” nastavlja da vodi književne bitke i u vremenima nakon poraza pisane reči. Ispostavlja se da mnogi prepoznaju, priznaju i prihvataju tu želju za oslobađanjem “ničije zemlje”, za osvajanjem komada teritorije koji nije (pre)gažen i prašnjav, za dubokim (uz)dahom koji nije sav u grču naplate. Čitava jedna kreativna armija obitava u dimenziji nemerljivoj kvadratnim kilometrima, u sferi koja nije ograničena isprekidanim crvenim linijama. Do sada je publikovano preko dve stotine i pedeset brojeva zrenjaninskog časopisa.

Nakon javnog poziva objavljenog u maju[2], i ove godine odazvao se veliki broj stvaralaca koji su na konkurs poslali preko 2000 radova. Pravo učešća imali su autori/ke stariji od 18 godina, koji pišu na različitim, a opet razumljivim, “BHSC” jezicima. Jezik je još jednom trebao da posluži kao originalno sredstvo (spo)razumevanja a ne razdora i razmirica. Žiri sa neskrivenim zadovoljstvom konstatuje: “Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a raduje činjenica da su stizali i iz drugih država u kojima stvaraju ljudi koji pišu zajedničkim jezikom, primerice iz Austrije, Švedske, Nemačke, Kanade…”[3]

Konkurs je odavno nadišao nametnute lokalne, političke i pravno-birokratske okvire, i izdvojio se kao značajniji u našem uglu globalizovanog globusa. Jedan je od retkih, ako ne i jedini na našem jeziku (?), koji pored takmičenja za najbolju neobjavljenu pesmu i priču, izdvaja zasebnu kategoriju i za esej kao osoben i neretko potcenjen literarni oblik. “Kultura” i “umetnost”: reči koje svakodnevno gube bitnost i sve više upućuju na razonodu, slobodno vreme i puku zabavu. Na naslovnoj strani časopisa prkosno stoji i slogan: “društvena pitanja”. Svojevrstan kuriozitet ili samo simpatičan ukras?

Nakon brojnih tekstova o aktuelnoj globalnoj umetničkoj sceni i lokalnoj kulturnoj i obrazovnoj (anti)politici, na konkurs sam poslao esej koji za temu ima kompleksnost savremenog preplitanja dveju drevnih kultura: kineske i evropske. Žarište mog interesovanja predstavljaju likovna umetnička scena, društvena previranja i socijalna pitanja bez jasnog odgovora. Dobrano sam se pomučio da napisano upakujem u 15.000 slovnih mesta, uključujući i razmake. Uz malo sreće, nadao sam se, tekst će biti objavljen u časopisu, u odeljku pohvaljenih radova.

Nekih mesec dana pre najavljene promocije u Zrenjaninu, gospodin Vladimir Arsenić prosledio je dobitnicima nagrada elektronska pisma sa pozdravom, čestitkom i pozivom na književno okupljanje, svečanu večeru i prenoćište. Tri kategorije, u svakoj po tri nagrade – devet nagrađenih autora/ki. Ton pisma je nagoveštavao srdačnu i prijateljsku atmosferu. Uživali smo u rezultatima, organizaciji puta, pregovorima sa ljubaznim domaćinima, do javnog nastupa.

Sneg je evidentno čuvao zalihe i štedeo snagu od početka zime do petka, 14. decembra 2018. godine. Nije prestajao da veje celog tog dana, ni tokom noći, ni sutradan. Supruga i jа smo se jedva dokopali Zrenjanina. Putovali smo automobilom iz Kraljeva, preko sedam sati. Moja supruga upravlja vozilom. U tom smislu, ja sam njen pratilac. Stigli smo sa blagim zakašnjenjem i istog momenta uvideli da neopravdano brinemo. Ta, u Vojvodini se sve radi lagano. Energični i duhoviti gospodin Arsenić dočekao nas je ispred smeštaja, odakle smo se taksi vozilima uputili do biblioteke. Ispostavilo se da su gostoljubivost domaćina i prestižnost nagrade motivi dovoljno jaki da i tokom zimskog (ne)vremena okupe osam od devet dobitnika. Grupa autora doputovala je iz Zagreba. Pet stotina kilometara u jednom smeru.

Ostali dobitnici pristigli su iz Doboja, Novog Sada, Beograda i Sombora. Sporazumevali smo se nekako govoreći isto na tri ili četiri različita jezika. Razumeli smo i srdačnu dobrodošlicu žirija konkursa i čestitke uredništva časopisa i pozdrave radnika biblioteke. Jezike smo dodatno razvezali sa po čašicom domaće jabukovače u toploj i udobnoj kancelariji – ohrabrenje pred nastup.

Nakon silaska u svečanu salu, organizatori konkursa i voditelji programa obaveštavaju nas u uvodnoj reči da je žiri u proteklom periodu stavljen pred značajan posao i odgovornost, usled velikog broja pristiglih kvalitetnih tekstova. To mi se dopalo. Raznovrsni po svojim temama, a napisani umešno i uverljivo, nagrađeni tekstovi su se iz mnoštva pristiglih radova izdvojili ukupnim utiskom i celovitošću izraza. I to mi se dopalo.

“Interesantno je napomenuti da je ovogodišnji konkurs razbio predrasude o mladosti dobitnika, te pokazao da se žiri rukovodi jedino i isključivo književnim kvalitetima.” Eh, to mi se već manje dopalo. Ne usled “rukovođenja književnim kvalitetima”, već zbog onog razbijanja “predrasuda o mladosti dobitnika”. Zašto baš na ovogodišnjem konkursu? Vremešni smo. Nema tu ničeg toliko “interesantnog” što je trebalo “napomenuti”. Kasnimo generacijski za svojim godinama. Razbijene domovine, razbijenih iluzija, razbijenih porodica. Takav nam je horoskop. Nakon toliko otetog vremena, šta nam ostaje osim da razbijamo predrasude o mladosti? Ima u svemu tome valjda i nekakve poetske pravde, a ona nikada ne izgleda kako je zamišljamo. Lovimo šanse u letu. Ovo veče je naše. Toliko smo zaslužili. Hoće li neko od nas zavrediti i objavljivanje zbirke pesama, priča ili eseja? Grickali smo isto parče nade. To nas je zbližilo. Razumemo se. Pretvaramo lične aveti u pisce iz senke, u saradnike. Ne odustajemo. Čitamo vedro i o mračnim temama. Tako se borimo protiv moćnih razbijača.

Uživamo u jedinstvenoj prilici da upoznamo stvaraoce pre kontakta sa stvorenim. Najčešće, kroz umetnička dela putujemo vodeći razgovor sa duhom, sa fiktivnim, izmaštanim umetnikom, koji ima malo ili ni malo zajedničkog sa stvarnom osobom. Ovog puta, prvo smo “čitali” osobu, pa je umetnik čitao svoje delo. Da li je suvišno naknadno tragati za (skrivenom) porukom? Možda bi to razvejalo dragoceno svečano (o)sećanje? Možda bi naši tekstovi ubedljivije “govorili” u našem odsustvu? Možda, možda, možda.

Možda bi na prethodna pitanja ponajbolje odgovorili članovi žirija? Žiri Književnog konkursa „Ulaznica 2018“ radio je u sastavu: Dunja Ilić, književna kritičarka i urednica iz Kikinde, predsednica žirija, Aleksandar Bjelogrlić, književnik iz Zrenjanina i Vladimir Arsenić, urednik časopisa. Oni su doživeli radove (potpisane šifrom) pre nego što su upoznali kreatore. Kakogod, žiri nas je okupio, a mi ćemo se međusobno pamtiti po živoj izgovorenoj reči, po visprenosti misli i dovitljivosti duha. Darivali smo jedni druge, onim u čemu smo najbolji, a takav poklon ponajduže traje.

Dopalo mi se i to što moj esej nije u rezervnom korpusu pohvaljenih radova. Nije mi se dopalo to što u samom časopisu, broj 252, nije zastupljen ni jedan autor koji nije nagrađen. Ukupno, nas devetoro. Nakon promocije, za trpezom, skrećem pažnju domaćinima na minimalistički i elitistički koncept časopisa. “Koliko para, toliko muzike”, odgovaraju mi. Okrećem poslednju stranicu štampanog izdanja: “Ovaj broj časopisa Ulaznica objavljen je uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.” Odjednom mi se razdani, iako je noć. Razbili su nam i kulturu; nju sam izostavio sa spiska. Sva sreća, časopis nije na listi “gorućih” prioriteta. Onda verovatno ne bi ni dospeo do štampanog oblika. Elektronsko izdanje – u skladu s vremenima.[4] I apetitima armije birokrata. Izgorelo je sve čega su se dotakli. Tako mi govori dugogodišnje iskustvo iz “saradnje” sa svojim nadležnim ministarstvom.

Želeo sam da zaboravim na prosvetu. Avaj, deo dobitnika/ca tavori u istom resoru. Kolege i koleginice iz drugih država! Prilika je da se razmene iskustva. Ima li ičeg originalnog u regionu? Ima! “Novi” jezici u reformisanim školama sa planovima i programima prilagođenim novim vremenima. Osavremenjena nastava zasnovana na ishodima i postignućima. Elektronski dnevnici. Mućak i kod vas, znači? Zameću zlikovci tragove pa izmišljaju gramatike, da ne razgovaramo. Varaju nas da je tamo negde drugačije i bolje. Nije. Pratilac i fotograf, gospodin Edi Matić, dolazi iz Splita. Razgovaramo o ekonomiji. Privatizacija, banke, krediti. Ima li ičega suštinski različitog u primorju? Pitam, a odgovor znam. Slušamo različite priče a mislimo isto. Hrana nas blaži. Piće nas usporava. Prija nam pažnja, iako nismo navikli na sreću. Treba nam hladnoća noći, da nas trgne.

Predpraznični Zrenjanin čaroban je po mraku i pod snegom. Možda prekršimo obećanje dato domaćinima da ćemo se vratiti, tokom letnjih meseci. Ne mogu da zamislim Zrenjanin drugačije: supruga i ja kroz mrkli mrak pešice tražimo put do pansiona. Po dubokom snegu, kroz široke šorove, uz pomoć navigacije na telefonu čiji osetljivi ekran, prekriven pahuljama, više ne reaguje. Preostaje nam topao ljudski dodir, srećom – još uvek i sudbonosan i spasonosan. Pronaći ćemo put ako imamo jaku volju i bistar um. Hvala pisanoj reči, što nas je okupila. Rizik, avantura, neočekivano. Tako zamišljamo život vredan življenja. Ne bojimo se. Obnovili smo veru. Umetnost je drevni provereni vodič.

Žiri je jednoglasno odlučio da nagradi sledeće radove:  

Poezija Prva nagrada: Mirjana Miljković, Zagreb – Drugarice nisu posustale Druga nagrada: Sanja Radulović, Doboj – Smrtnost trenutka Treća nagrada: Vigor Vukotić, Zagreb – Zima, proljeće, zima  

Proza Prva nagrada: Bojana Karavidić, Novi Sad – Tri muža, čekajući sledećeg i jedna četvrtasta burma Druga nagrada: Korana Serdarević, Zagreb – Srećonoša Treća nagrada: Nikola Petrović, Beograd – Papir brzo gori  

Esej Prva nagrada: Miloš Mihailović, Sombor – Faza zrele mitopoeze Miodraga Pavlovića Druga nagrada: Ana Narandžić, Zagreb – Gradovi i mostovi Treća nagrada: Jovan Pavlović, Kraljevo – Evropa – Kina, umetnost kao počelo dijaloga

[1] Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja „ULAZNICA” →

[2] Raspisan Književni konkurs „Ulaznica 2018“ →

[3] Rezultati Književnog konkursa Ulaznica 2018 →

[4] Ulaznica 252, konkursna →

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: pREvENTivNA EGzEkuciJA → Fotografije: Edi Matić, Marina Pavlović, Jovan Jona Pavlović. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →  ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Vežbe iz politologije · Sofija Šoškić → 

Sa svršetkom nastave, posebno među maturantima, pokreće se iznova rasprava na temu isplativosti studiranja i vrednosti akademske diplome. U savremenom svetu obeleženom, kako se čini, trajnom ekonomskom krizom (barem u određenim „perifernim“ regionima „ravnopravne“ globalne mreže) svršeni srednjoškolci, kao i njihovi roditelji uostalom, nalaze se pred ozbiljnom dilemom: nastavak školovanja ili zaposlenje? Sve češće sami učenici navode sve više argumenata protiv standardnog višeg / visokog obrazovanja. I to učenici iz prestižnih odeljenja i uglednih škola, sa zavidnim uspehom. Iz porodica sa dovoljno finansijskih sredstava da podrže akademsko zvanje potomstva. O čemu se, zapravo, radi?

Naši učenici smatraju da su takvi stavovi progresivni, jedinstveni, „ispred svog vremena“, da su na tragu nečeg uzbudljivog, originalnog i buntovnog, u skladu sa sopstvenim uzrastom. No, istina je, zapravo, da je ovakav rezon daleko od nečeg novog i neobičnog. Aktivna propaganda protiv akademskih studija širi se, već izvestan broj godina, iz centara moći odgovornih, samo nešto ranije, i za veliki debakl američke ekonomije i za početak svetske ekonomske krize iz 2008. godine. Naša obrazovna politika i praksa često su samo odjek ove moćne ideološke mašinerije, pa je valja oslušnuti.

Nakon „neočekivanog“ pucanja prenapumpanih virtuelnih ekonomskih balona u američkom finansijskom sektoru i sektoru nekretnina, jedna od prvih zvanično preduzetih mera je kompenzacija gubitka firmi koje su krizu i izazvale. Novac je, naravno, obezbeđen iz državnog budžeta, od poreskih obveznika. Jedna od neminovnih posledica ovakve ekonomske politike je „isisavanje“ sredstava iz javnog sektora, zdravstva i svakako - obrazovanja. Cena ovih usluga nekontrolisano raste što dovodi do novih „neočekivanih“ problema. Veliki porast troškova studiranja i pretvaranje znanja u robu prati upravo pad realne vrednosti diplome na tržištu zanimanja.

Ne čudi, stoga, što se jedno od vodećih neoliberalnih glasila, Harvard Business Review, samo pet godina nakon izbijanja ekonomske krize, obraća poslodavcima sa zahtevom hrabro istaknutim već u bombastičnom naslovu teksta: „Prestanite da zahtevate univerzitetske diplome“[1]. U članku se navodi: „Ukupan iznos studentskih kredita prevazilazi dug na kreditnim karticama u Americi.“ O ovom neverovatnom skoku zaduženja za obrazovanje, u granicama od stotina milijardi dolara nacionalnog duga, izveštavao je i čuveni Wall Street Journal, tri godine ranije. „Razmaženi“ srednji sloj je po inerciji navikao na „luksuz“ pristupačnog školovanja, koji je preko noći uskraćen. Stanovništvo, zatečeno neprimerenim ekonomskim merama, reaguje na jedini dostupan način, kako bi sačuvalo dojučerašnje „privilegije“. Zaduživanjem.

U prilog tvrdnje da je „studiranje loša investicija“, navodi se poražavajuća statistika: „45% studenata, kako izgleda, ne nauči ništa tokom prve dve godine studija, a čak 36% ne pokazuje bilo kakve znake napredovanja ni nakon četiri godine.“ Čak i ugledna naučna glasila, poput Psychology Today, navode slične, pa i mračnije zaključke. Pomenuti magazin u članku iz 2014. godine - „Obrazovanje: naš najprecenjeniji proizvod“[2], navodi da „41% studenata ne diplomira ni nakon šest godina studiranja!“ Ovo deluje zaista šokantno i alarmantno, čak i po nama dobro poznatim merilima iz socijalističkog perioda (kada je doživotno studiranje slovilo za zanimanje). Možda se radi o maskiranoj propagandi? (Već u samom naslovu obrazovanje se poistovećuje sa proizvodnjom.) U kojim oblastima studenti „ne nauče ništa“?

Časopis Psychology Today sasvim precizno deklamuje neoprostive propuste studiranja (po sopstvenim kriterijumima): „dopuštamo studentima da diplomiraju sa lošim ili nedovoljno testiranim veštinama rešavanja konfliktnih situacija, upravljanja novcem i roditeljstva.“ Sa druge strane, kao primeri loše a obavezne prakse (u smislu gubljenja vremena koje se moglo iskoristiti konstruktivnije), ističe se, recimo, „rešavanje kvadratnih jednačina“ koje je kako saznajemo: „ezoterija koju 99.9% nas nikada ne koristi“.

U propagiranoj viziji budućnosti obrazovanja govori se isključivo o jednostavnim VEŠTINAMA, neophodnim za ispunjavanje minimalnih zahteva neoliberalnog sistema: slabo plaćen posao i prosta biološka reprodukcija nove radne snage (što zaista ne iziskuje ni poznavanje operacije množenja, barem ne algebarske). Za plaćenija zanimanja izboriće se nešto srećniji, sa više (menadžerskog) talenta ali ne i sa više škole: „Preko polovine diplomiranih studenata u Americi ispod 25 godina ili nema zaposlenje ili radi poslove za koje je dovoljna i diploma srednje škole.“ Uskraćivanjem relativno pristupačnog javnog obrazovanja, srednja klasa lagano klizi u inferioran socijalan položaj. Samostalno odlučivanje (kritičko mišljenje i objektivno prosuđivanje) postaju - „ezoterija koju 99.9% nas nikada ne koristi“.

Za „propuste“ u znanju okrivljuju se, tradicionalno, oni bez stvarne političke moći. Psychology Today izveštava da „nažalost, sve više nastavnika a posebno univerzitetskih profesora zastupa i brani uglavnom levičarske ideje.“ Još jedna „neočekivana“ posledica? Večiti trn u neoliberalnom oku: „Ne dozvolite sindikatima da guše kvalitet obrazovanja“, izričito se upozorava. Nastavnici su krivi što su živi: „Sindikati insistiraju da nastavu izvode pre nastavnici od krvi i mesa, nego obuka preko mreže.“ Optuženi su oni koji efektivno rade na terenu insistirajući na „bizarnom“ zahtevu da akademski građani savladaju „rešavanje kvadratnih jednačina“. Hiperprodukcija? Tvrdi se čak da već postoji isuviše diplomiranih studenata prirodnih i tehničkih nauka! „Već sada, imamo više STEM (science, technology, engineering, and math) diploma, nego što je raspoloživih zaposlenja, čak i na nivou doktorata.“ (Usko povezani niz oblasti prirodnih nauka, tehnike i tehnologije. Reč dobijena od početnih slova disciplina - stem, znači osnova ili baza, čime se naglašava njihov izuzetan značaj.) Imajući u vidu neupitno tehničku prirodu savremenog informacionog sveta, ovo zvuči poput svetogrđa. Otkud tolika hajka na diplomu?

(Visoko) kvalifikovanu radnu snagu jeftinije je uvesti iz osiromašenih zemalja nego edukovati o svom trošku. U ovom procepu između klasične ekonomske ponude i potražnje svoju navodnu priliku vide države sa ruiniranom privredom, poput naše. U tekstu od pre nekoliko godina (2013) objavljenom u Politici[3], ukazivao sam na trend mnogih nacija, Mađara, Poljaka ili Španaca, da masovno proizvode srednje i visoko obrazovani kadar za druga, uređenija i bogatija društva, poput nemačkog. U međuvremenu je ta praksa zaživela i kod nas, pa se procenjuje da, recimo, polovina polaznika studija medicine upisuje fakultet sa namerom da nakon diplomiranja profesiju praktikuje u Nemačkoj.

Diplome pojedinih domaćih univerziteta još uvek su visoko kotirane na prestižnim svetskim tržištima zanimanja. Neretko upravo tamo gde se lokalno stanovništvo na sve načine obeshrabruje da novac ulaže u obrazovanje, već u poslovanje, nekretnine, pa i putovanja – kako bi se očuvao privid visokog standarda. Priliv visoko obrazovanog kadra iz nisko razvijenih regiona još je jedan od načina da se ogroman virtuelni ekonomski vakuum ispuni realnim postignućima. Na drugoj strani, to je krajnje nerantabilno ponašanje ionako prezaduženih država. No, računa se da izbor suštinski i ne postoji za one koji su u virtuelnom ekonomskom ratu već potučeni do kolena.

Šta poraženi mogu učiniti za svoje obrazovanje? Podsetimo se japanskog primera nakon Drugog svetskog rata: „U vreme savezničke (američke) okupacije Japana, započeta je praksa organizovanog obroka po školama, a poseban zakon o uvođenju obaveznog ručka u državnim školama donet je 1954. godine. (...) Od 1963. godine svi udžbenici u školama koje se smatraju obaveznim školovanjem su besplatni.“[4] Od svetske ekonomske krize prošlo je devet godina. U Srbiji nema zakonski propisanog obaveznog obroka u školama. Besplatni udžbenici su „ezoterija koju 99.9% nas nikada ne koristi“. Često nema ni računara, interneta i fiskulturnih sala. Poražavajuće i ponižavajuće.

Obrazovanje je dugotrajan, zahtevan i zaista skup proces koji može da priušti samo neko ko je spreman da  povremeno bude i na ekonomskom gubitku zarad intelektualne dobiti sopstvenih građana. Takva je priroda obrazovanja. Neizvesna i ponekad – ekonomski neodrživa. Njeni realni ishodi nisu uvek prepoznatljivi u kvantitetu prihoda po glavi, već i u kvalitetu mudrih glava. Imajući u vidu izvikanu neoliberalnu frazu „održivi razvoj“: valja odlučiti između održivosti na kratke, ili – na duge staze. Japan je svojevremeno izabrao ovo drugo. (Srbija ono prvo, možda s punim pravom: kad već mora da školuje kadar za druge, ne mora da ga badava knjigama, računarima i internetom oprema i hlebom hrani? Obavezno a besplatno delimo samo „rešavanje kvadratnih jednačina“.)

Poraženi Japan se ubrzo oporavio i žestoko uzvratio ekonomsko-propagandnim ratom: „Godine 1992, Jošio Sakurači, govornik u donjem domu japanske skupštine, izazvao je kratku, ali bučnu kontroverzu kada je privredni neuspeh Amerike objasnio time da je njena radna snaga nepismena. Trećina američkih radnika, izjavio je Sakurači, ne ume da čita.“[5] U mnogim državama građani su nakon 2008. godine neminovno suočeni sa nametnutom dilemom: šta je TRENUTNO isplativije? Naravno, finansijski je na kratke staze opravdano da što više nas zna što manje. Tako ostvaruju uštedu i roditelji i država, a omladina ranije počinje da privređuje. Možda u bogatim društvima koja i naše diplome dobijaju na poklon.

A gde bi završila današnja srpska mladež bez školovanja? Kako stvari stoje – upravo u sopstvenoj državi! TRENUTNO nažalost nije potrebna jača pretnja kako bi učenici i učenice dobro zagrejali svoje stolice.

  [1] Stop Requiring College Degrees | Andrew McAfee | 26. februar, 2013 | Harvard Business Review | { @ MozGoDERiNA → }

[2] Education: Our Most Overrated Product | Marty Nemko Ph. D. | 03. Jul, 2014 | Psychology Today | { @ MozGoDERiNA → }

[3] Stara kriza u novom odelu | Jovan Pavlović | 23. oktobar, 2013 | Politika | { @ MozGoDERiNA → }

[4] „Japan za početnike“, Dragan Milenković, Super Print: SJD „Beograd-Tokio“, 2007.

[5] Bil Brajson, „Made in America“, Laguna, 2010

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: NAMET NA pAMET. Ilustracije: (1) Paweł Jońca. (2) Michael Waraksa. (3) Isidro Ferrer. (4) Wenyi Geng. EkoNoMski EpiLoG, DoNiRAJTE BLoG:   Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  svAkE NEDELJE u 9H, od 01. JAN, 2017! →  ✓ pAyPAL.ME DoNAciJA →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Zašto je urgentno da se uči kompetentno? →  ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove →