Mapa Duše

I u to vreme već nisam znao gde se nalazim, šta me očekuje, šta zapravo osećam. Pustio sam da me moje površinske, prazne i glupe želje vode ka vrhu, ali to je bilo dno, dno na kome nije bilo tebe. Imao sam tu tvoju poslednju sliku u glavi, iako sam se milion puta zakleo da ću je izbrisati. Svaki put kada smo završavali delovalo je kao da je poslednji, da nema dalje, ipak neko se uvek vrati, ti i ja nekako uvek nađemo način da se vratimo jedno drugom. 

Kako zna šta je to ljubav, pitao sam je. Polako mi se približavala, ipak moj pogled pokušao je da skrene u drugu stranu, uhvatila me je krajičkom oka. Pružila je ruke ka meni i progovorila. “Ljubav je tako prosta, tako obična i prirodna stvar, ipak svima tako čudna i drugačija”. “Kada se budiš pored nekoga, doručkuješ, pereš zube, živiš sa njim, ali ipak se svakim novim danom zaljubljuješ, dišeš za vaše dodire i držiš ga pored sebe u svakom momentu, to je sve, to je suština, ljubav, to je ono što ja želim”. Nisam ni primetio ali ona je svoje ruke već obavila oko moga struka, disala je polako, stavila glavu na moje rame, to mi je bilo dovoljno da shvatim neke stvari. 

 Jer smo nas dvoje pronašli sudbinu. 

Nikada nisam verovao da će se ovo meni desiti. Da će sva ta snaga koju nikada ranije nisam osetio sada konstantno pritiskati moje grudi u potrazi za izlazom. Kao da je svaki deo mog sada ne tako nevinog tela počeo da se koleba i da traži večni mir, odraz, koji je se uvek samo meni prikazivao. Iz moje glave pokušavaju da pobegnu misli koje su lutale godinama, krile se i tražile svrhu. Kada god bi im neko pružio ruku potrčale bi ka njemu u velikoj radosti ne znajući da se jedini teret nalazi na njima, kako je to glupo od mene. Kako je bilo glupo ikada verovati da ima spasa, da će se sve brzo završiti samo ako ih sakrijem, ostavim negde po strani, zataškam. Kao da nikada nisu ni postojale. 

Ti i ja smo pakao, ti i ja smo raj. Samo pored tebe bih plakao kada bih znao da je ovo zasita kraj. Ti i ja smo voda, ti i ja smo vatra, od svakog tvog pogleda ka meni, panika me hvata. Ti i ja smo toplo, ti i ja smo hladno, sve što radimo pravi je haos ali je toliko skladno. Ti i ja smo bol, ti i ja smo patnja, svaka tvoja reč je kao lupanje takta. Ti i ja smo sreća, ti i ja smo tuga, ali nikada me ne bi zaslužila nijedna druga. Ti i ja smo planina, ti i ja smo dolina, uvek nas je bilo briga šta misli okolina. Ti i ja smo ljubav, ti i ja smo mržnja. Džaba nam sve suze, džaba nam sve reči i dela, sudbina će uraditi sa nama ono što ona bude htela.