#usprs

Jedna od najlepših anegdota sa temom hronologije nastanka kreativnog dela vezana je za modernog slikara Marka Rotka. Već uveliko poštovanog umetnika neki novinar je u slikarevom studiju, gledajući nedavno oslikano platno (sa nekoliko krajnje svedenih monohromatskih ploha trepereće boje nanetih brzim širokim potezima), svojevremeno nadobudno upitao: koliko vam je vremena trebalo da naslikate ovo?

Američki majstor ruskog porekla, sa glavom večito obavijenom oblakom duvanskog dima i pogledom koji je melanholično ali istrajno probijao ne samo debela stakla naočara već i nekakve vanvremenske sfere, zamislio se za trenutak, pridajući veliku pažnju teškom pitanju (i pored očigledne i olake drskosti mladog reportera). Onda je mirno izbacio još jedan kolut dima iz kojeg je izronio promišljeni odgovor: pedeset i sedam godina.

Kreativni proces je duga i neretko ogorčena borba. Borba sa nedostatkom vremena, nedostatkom snage, nedostatkom razumevanja. A opet, kroz istrajnost i upornost, koja je ponekad na granici tvrdoglavosti i (samo)pogubnog inata, dato je čak i čoveku da samo na tren, tu i tamo, oseti dah slobode i bezvremenosti. Da poruši ili prevaziđe podele i svakodnevna ograničenja, kako u komunikaciji sa sobom, tako i sa svetom oko sebe i iznad sebe.

Knjiga „Laž epohe“ potiče upravo iz autentičnog grča u komunikacijskom vakuumu informatičkog doba. Nastala je iz instinktivne potrebe da se udahne punim plućima čist vazduh duhovne slobode koji nagoni na promišljanja i preispitivanja bez sistemskih ograničenja. Tačnije, u potrazi za adekvatnim terenom za borbu (bez koje aktivnog života zapravo i nema), najčešće je argumentovano bombardovan baš krut mehanizam neljudskog društvenog sistema.

Imao sam možda neobičnu sreću da takav jedan borbeni prostor pronađem u nastojanjima Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije da razveje što više mraka u našim kolektivnim poniranjima, kako bi ponovo počeli da se uspinjemo u potrazi za autentičnim identitetom u copy-paste vremenima.

Imao sam zasigurno nesvakidašnju sreću da upoznam ljude koji pokušavaju da ožive reč. Prvoborce izgovorene i napisane reči koja ne umire odmah zalud na papiru. Takva reč je ovom društvu neophodna, kao životodavna i živototvoračka, jer, setimo se da u začetku svega stoji upravo REČ.

Pre nego što uvodnu reč prepustim još jednom ratniku, dodaću da pisanje nije sramotna već samotna rabota, ali da je knjiga kolektivno pregalništvo. Od fotografije kolege Vladana Marinkovića, preko grafičkog rešenja korica štamparije Jureš, do izbora tekstova i njihovog konceptualnog rasporeda koji ne prati hronološki tok ali daleko bolje otkriva dubinski tok jedne misaone avanture, za čije su dešifrovanje zaslužni priređivači, kolege Milan Jeftić i Dragan Matijević, neprofitabilno izdavaštvo u današnjim uslovima prometejevski je poduhvat. Ne treba zaboraviti ni napore izdavača, mog dragog kolege Gordana Markovića, predsednika SOK-a, kao i finansijere iz čak tri grada: Kraljevo, Čačak i Kragujevac. Zahvaljujem i gostima iz Čačka, Kragujevca i Kruševca, koji su u petak, 22. septembra 2017, u sali 1 Gradske uprave uveličali promociju knjige „Laž epohe“ u okviru Skupštine SOK-a.

Imajući sve to u vidu, ne smatram samo da sam dobio svoju knjigu, već i da je zajednička knjiga dobila ponešto i od mene. Da je posao urađen kako valja i kako dolikuje govori i činjenica da moja supruga tekstove iz knjige čita kao nešto novo. Svrstava je u neregistrovani žanr koji je krstila kovanicom „sociološki triler“. Verovatno usled neizvesnog epiloga, jer kako reče Orvel, dobra knjiga treba da predstavlja nešto poput očišćenog prozorskog okna. Taj prozor valja da ostane čist/otvoren za slobodan pogled na svet, u umu čitaoca, i nakon sklapanja korica. Jedino tako, svi smo na dobitku.

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: pAkovANJA iNsTANT zNANJA. Ilustracija: Asaf Hanuka. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi. ✓ Facebook Page →  ✓ Pinterest board → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Stara kriza u novom odelu →  ✓ Virtuelni intelektualac kao agent virtuelnog kapitala →  ✓ Banana kriticizam: anti-propaganda sa istog štanda → 

Vreme ispunjeno obavezama često se otima i kontroli i sistematizaciji. Uzjoguni se, pa neće u pripremljeni koš. Jučerašnji događaji kao pre dve nedelje da su se odigrali, a oni od pre dve nedelje, već na prošlogodišnje liče. Otud čovek ophrvan svakodnevicom lako zaboravlja kada. No, ne treba zaboraviti gde, s kim i zbog čega. Ima li dve sedmice već (bio je petak), kako smo prisustvovali svečanoj akademiji u prostorijama Gimnazije u Čačku, povodom 20 godina rada Sindikata obrazovanja Čačak u nizu svečanosti kojima se proslavlja sto osamdeset godina postojanja i rada Gimnazije?

U neobično srdačnoj i gostoljubivoj atmosferi, za koju treba da zahvalimo domaćinima i prijateljima, pre svega profesorima Selakoviću i Adžiću, osim uživanja u starim ali i novim prijateljstvima, prinela se (i pojela) i po neka žrtva pečenica. Sve u slavu sećanja i pokušaja pobede nad zaboravom. Nakon nadahnutih govora vredni domaćini obradovaše nas sa dve nove knjige. Kao bivši učenik ove škole, moja supruga Marina, od tada začuđeno otkriva nespoznate, skoro pa paralelne svetove i alternativna vremena u kojima bitišu i bivstvuju ljudi (pa i profesori) o kojima je mislila da zna ili sve ili skoro sve.

Često mi prepričava prikupljene zgode i nezgode bivših nastavnika i đaka, iz knjige „Kuća naše mladosti“, koju je priredio profesor Vladimir Dimitrijević. Citiraću, stoga, iz predgovora, jednog od njenih omiljenih predavača, o čijim čuvenim časovima književnosti slušam već 20 godina, Boška Ćalovića: „Ovde možemo, mi kojih ima, da obmanemo vreme koje nam se sve češće smeje i da vidimo svoje nekadašnje lice, iako već odavno u ogledalu umesto svog gledamo neki tuđi lik.“ Tako je profesor Ćalović pozdravljao vršnjake svoje generacije a tako, eto, dočekuje i radoznale generacije buduće na samom ulazu u ovu neverovatnu knjigu. Knjigu koja po rasponu, pre svega danas skoro pa nepojmljivih karaktera, ali i po opsegu dogodovština i protoku vremena pre podseća na nekakvu epsku fantastiku, nego na hronologiju.

Mene je podjednako obradovalo i drugo izdanje koje pokušava da sondira ponore i padove, ali i da ukaže na (ne)dostižne visine naše prosvete u vremenima opšteg posrtanja, simptomatičnog naslova „Da se ne zaboravi“, koju je priredio profesor Dragan Matijević. Profesor Matijević potrudio se da bude i jezgrovit i jasan u dijagnozi obrazovnih oboljenja u proteklih 20 godina, pa u predgovoru, između ostalog, stoji: „Škole su postale Termopilski klanac narodnom propadanju i odsudnost te bitke tako je i shvaćena“. Pametnome dosta.

Knjige su dostupan a veličanstven spomenik nesvakidašnjem pregalništvu kako izuzetnih pojedinaca, tako i znamenitih institucija. Vreme kao vrhovni sudija svih stvari, poštuje samo vanvremenska postignuća.

Ko na leđima divova stoji, dalje vidi. Tako se borba kroz vreme prenosi i traje. Iz iste knjige je i objava Isprobavanje sanduka , zapis govora koji sam održao na Javnom času u Domu kulture, pred sam svršetak Velikog štrajka, koji će ubrzo nakon toga dobiti svoj mračni epilog. Letos mi je stari školski drug i prijatelj, trenutno na nešto dužem privremenom radu u Abu Dabiju, a koji je opet redovno pratio naše prosvetne peripetije iz tih burnih vremena, sa čuđenjem govorio o tome da smo po njegovim saznanjima bili na dobrom putu da urušimo vlast. Razgovarali smo pored bazena, gde smo se slučajno sreli. Pričao sam kasnije o tome prvoborcima minulih okršaja. Ispostavilo se da je prijatelj, trenutno u tuđini, bio u pravu. Toliko smo, eto, mi ovde (ne)svesni svoje snage. Možda nas knjige osveste? Termopilski ratnici su tada ipak povukli granicu. U eri svakodnevnog merenja nekakvih postignuća, ovo i nije tako loše za one koji su po zvaničnim merilima - jednostavno otpisani. Granica nas i dalje deli od neba, ali nam se nebo još uvek nije srušilo na glavu.

Preostaje još da iskažemo zadovoljstvo i čast na primljenim zahvalnicama istaknutim saradnicima iz Kraljeva: legendarnom osnivaču i dugogodišnjem predsedniku SOK-a, srčanom Žiki Pešiću, kao i samom Sindikatu obrazovanja Kraljevo.

Knjiga „Da se ne zaboravi“, u izdanju SOČ-a, biće predstavljena u sredu, 25. oktobra, na 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Predsednica USPRS-a, Jasna Janković, pozvala je Gordana Markovića, predsednika SOK-a, kao izdavača i mene kao autora, da u subotu, 28. oktobra, u hali 3A na štandu USPRS-a, promovišemo i knjigu „Laž epohe“ i da pokušamo da iznesemo razloge za tumačenje škole u liberalnom ključu (pročitajte predgovor knjizi kolege Milana Jevtića). Dobrodošli!

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: zADušNA BABA kELERABA. ✓ Facebook Page →  ✓ Pinterest board →  Ilustracija: Egidijus Rudinskas ~ "Garden of memories".

(...)

Kao svoju dužnost, kletvu, ali i blagoslov doživljavamo naše koračanje neispitanim, slaboprohodnim putevima. Putem ovog dela, nastojaćemo da predstavimo istraživanje i promišljanje našeg dragog kolege i saborca, nastavnika matematike iz Kraljeva, Jovana Pavlovića. On je svoje vreme i trud usmerio u pravcu promišljanja aktuelne uloge obrazovanja i vaspitanja u epohi neoliberalizma. Serijom tekstova koji su uvek aktuelni, pokušao je da pronađe odgovore na mnoga pitanja od kojih posebno ističemo tri, koja nam se čine najznačajnijima:

Prvo se odnosi na prirodu i karakter društva i sveta u kome smo se zatekli.

Drugo pitanje se tiče samog položaja škole, obrazovanja i vaspitanja u takvom društvu, o njegovoj ulozi i smislu.

Treće pokušava da predvidi posledice kao i da ukaže na iluzije koje su neminovne.

Da li mediji utiču na proces obrazovanja i vaspitanja i na koji način? Podstiču li i promovišu oni kritičko mišljenje ili samo slepo prihvatanje plasiranih informacija? Može li škola, klasično obrazovanje i vaspitanje da preživi i prevaziđe hronični poremećaj pažnje, konstantnu nadraženost čula koja vodi ka tuposti, slabljenju empatije? Da li je cilj obrazovanja i vaspitanja stvaranje individue koja ne razmišlja već sluša i prihvata? Ne oblikuje li se u postojećim uslovima neko ko ne postavlja neprijatna društvena pitanja?

(...)

Naš kolega Jovan je pokušao da objasni šta je to što nastavnike sprečava da budu uspešni učesnici ove sumanute "igre". Da li su naučili da "glume" da rade? Da li su uklonili sve emocionalne i subjektivne vrednosti koje su smetnja sistemu? Da li su postali merljivi? Da li društvo koje već godinama stvara generacije dece bez budućnosti očekuje budućnost bez dece?

Omnia tempus revelat...

  Resor za obrazovni sistem USPRS. Milan Jevtić. Knjiga: “Laž epohe”. Autor: Jovan Pavlović. Izdavači: Sindikat obrazovanja Kraljevo, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat obrazovanja Čačak. Za izdavača: Gordan Marković. Odgovorni urednik: Dragan Matijević. Ilustracija: Ben Arfur. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi.