#sveska

(Ursäkta den dåliga bildkvalitén, mitt vardagsrum vägrade acceptera något ljus idag.)

Här är tre fina barnböcker av lite olika stuk. Skulle gladeligen skicka dem vidare till ett nytt hem där någon faktiskt läser dem :)

De vägar strax över 1000g tillsammans så frakten skulle bli 190kr utomlands eller 110kr inom Sverige.

Jag kan skicka dem för bara fraktkostnaden, men skulle såklart uppskatta några extra kronor om ni har möjlighet att ge dem <3 Skicka ett direktmeddelande om ni är intresserade av dessa! (Jag kan ta Swish eller Paypal.)

-

(Sorry about the bad picture quality, my livingroom doesn’t want to accept any light today.)

Here are three nice kids books of different kinds. Would love to send them to a new home where someone actually reads them :)

The weight of the three of them is a little bit over 1000g, so the shipping would be 190SEK abroad or 110SEK within Sweden.

KNJIGA SNOVA (2005-2008)

28. mart 2019. 

Kod mene je barem jasno: na desnu nogu ustanem kad ne zabeležim san. 

Jutros sam džabe ustao u pola osam, džabe je sveska sedela na noćnoj stolici pored lampe (sa olovkom udenutom unutra kako ne bih morao da napipavam po mraku): iz sna sam se sećao samo banalnog pokreta svog tela napred-nazad. Nije pomogla ni kafa, ni Comin’ back to me od Jefferson Airplane, puštena tri puta i odsvirana još toliko, pa čak ni oružje koje inače nikad ne omane: doterivanje fragmenta novog rukopisa. Šljonuh, pomirih se da će dan biti mutav i ćutke se uputih u svoju crkvu na otvorenom: Kalenić. 

Kako sam stupio na ćošak sa kontejnerima, za tezgu jednog starog što ponekad ima ploče, jedan (alfa-)deda mi pruži uvo od kese i reče: “Pridrži, leba ti”. Iscerih se (kao “šta sve može da te snađe na pijaci!”) dok je dekara bez imena u kesu koju smo zajedno razvukli gurao drugu kesu, govoreći mi nešto tipa: “Ćuti, dobro je da si naišao!” i posle operacije ubacivanja produžio dalje. Utom, desno od kontejnera, kod jednog starog znanca iz viđenja, vidim hrpu knjižurina, nerđavih, ali već ultrapoznatih. Jednom studentu koji je u rukama držao knjigu iz one serije “Bajke iz celog sveta” (na primer Kanadske bajke) skrenuh pažnju na Neočešljane misli Stanislava Ježi Leca (ono šire izdanje, smeđih korica, u prevodu Petra Vujičića). Ne propustih da (hiperbolično) napomenem da imam tri komada. Mladić se isceri kurtoazno ali se ne zainteresova, no zato se dekara posle njega odmah uhvati za Misli. 

Knjige su se osećale na piljevinu i tavan. Preovlađivali su naslovi na italijanskom (snimih Đorđa Manganelija) i izdanja Paideie. Smesta se uhvatih jedne tamnosmeđe sveske ali se ispostavilo da su u njoj isečci recepata. Malo bliže prodavcu, uhvatim se za jednu belu svesku sa lisno-cvetnim motivima na korici, otvorim je i primetim da je tekst takođe na italijanskom. Zadržim je u rukama, napravim još dva kruga buljukom i obratim se prodavcu: 

— Može za pedeset?

Umesto odgovora usledi pogled kakav sam retko sretao na pijaci. Čovek prestade da razgovara sa svoja dva pajtosa i zagleda se u mene mrko, blago podignuvši i iskrivivši obrve tako da su oblikovale špicasto-lučni oblik, i strog i zabrinut. 

— Čekaj bre — poče gazda prekorno — nisi me ni pitao koliko košta? I odmah nudiš neku svoju cenu? 

— Ma ne — vadim se, a već me je pomalo sramota — nego samo proveravam je li može... 

— E pa ne može. Ne može. Cena je trista. 

Izgledao je ipak pomalo nesigurno, kao da je cenu izmislio na licu mesta. Tako mi i treba. Automatski je skočila zbog mog “MOŽE PEDESET”. 

— Ništa onda, hvala — odgovorih sebi u bradu i vratih italijansku sveščicu na mesto. Prodavac se zgleda sa pajtosima, kao da hoće da kaže: “Kakvog sve šljama ima na ovoj pijaci!”

Što je najgore, nije mi bilo krivo. Bio sam, zapravo, toliko letargičan i smlaćen (SAMO ZBOG NEZAPISANOG SNA!) da sam rezonovao ovako: “Pa dobro, jeste me usralo, posle višednevnog posta od svezaka, jeste da će mi leći kao melem na ranu, ali na italijanskom je, a njega baš NABADAM, a ako se usudim da ga izgovorim, izlazi iz mene sa groznim francusko-valjevskim akcentom, tako da za ovakvu poslasticu mogu (A KAD NE ZAPIŠEM SAN, NIŠTA NE MORAM!) da izdvojim pedeset dinara: toliko me je vala koštala moja priča TRGOVINA kada sam je našao na zemunskom buvljaku, pa što bih za ovo izdvajao više...” itd itd.  

Zamajavajući se zanovetanjem, nabasah na još jednu tezgu s knjigama, s leve strane, tačno preko puta biblioteke Petar Kočić. I na njoj su dominirale Paideine knjige (setih se juče iskopane Dirasove, PISATI); uhvatih se odmah za Kloda Simona, Očigledna nastava (Leçon de choses), knjigu za koju uopšte nisam čuo, obiđoh tri reda. Svaka knjiga je imala tanki crni sloj po sebi, kao da su je svaštari spasli iz kante za ugalj. Nisam imao snage ni da im kažem: “Jeste li ih držali u uglju?” jer nisam umeo da namestim glas da zvuči nehajno. Raspoloženijim danima, to bi mi bio povod da spustim cenu na pedeset, ali sad sam samo obrnuo dva-tri pro formae kruga po riknama. Išaravši crnim jagodicu, otišao sam bez reči. 

Sve vreme me je boleo pogled mog znanca kad sam mu rekao MOŽE PEDESET. Isto tako me je pre nedelju dana, kad sam bio isto ovako smušen i ni za šta, jedna prodavačica, na tezgi preko puta njegove, kad sam se dohvatio jedne dečje knjižice Lojzeta Kovačiča (ZGODE IZ GRADA RIČ RAČ) oterala kao štetočinu. Njeno TRISTA! zvučalo je kao SIKTER! Tom intonacijom bi moja pokojna baba vikala GRAA!GRAA! terajući kopce. 

Dođoh do zadnjih bočnih vrata praznih ruku. Reših da se upustim u još jedan krug pijacom, već znajući da ću svratiti kod svog znanca da mu se izvinim. 

— Gazda, dobar dan, izvini za maločas — rekoh kad sam došao do kontejnera — Može za dvesta? 

— E tako može!  — odmah uze da pljucka u prste i broji lovu. — Vidim ja da si zaboravio da pitaš za cenu... Malo zbunjen, šta li... 

— A nisam ni popio kafu, jebi ga... — luzerski se izgovorih i skopah cvetno-lisnu svesku. 

Istrčim kod česme, otvorim i prvo što vidim: zapis sna — na srpskom.

Vučjak nos suši - izgleda da je možda opasan nije sladak                 pružam mu ruku i mazim  Treba kod veterinara - nekome objašnjavam.  Neka je frka - ne znam kakvo je to  stanje. Kao da je neki rat!  Pandur trči uzbrdo beži od nekih od  kojih ne bi trebalo, ali frka mi je a  ja mislila da bežim od njega 

Ja sam od nekoga čula kako da se  borim i to radim! 

To je slog vrlo jednostavan koji  treba pevati i to radim - valjda!

Da budemo precizni, ovo je koncept sna. Autorka se prenula u toku noći i zapisala prvu ruku. Kasnije, kad se potpuno probudila, sebe je rastumačila i dopisala titl. 

Istovetno izgledaju moji noćni zapisi iz sna, ovako duplo ispisani, najpre švrakopisom, a potom nekim sitnim neuobičajenim rukopisom koji služi kao prevod (najviše volim kad noćne hijeroglife nisam u stanju da protumačim!). Tako ih beleži i Viržil Novarina (neke od njegovih zapisa i crteža možete pročitati u Agonu). 

Naša autorka je na svoj prvi zapis dodala i treću ruku, koja je ispisana na sledećoj strani, ali na italijanskom.

  C’è un cane lupo che ha il muso secco e potrebbe essere feroce, ma non lo è. Gli pongo la mano e lo occourse dolcemente. Dico a qualcuno che dovrebbe andare dal veterinario

C’è caos, ma non so di cose si tratti – potrebbe essere la guerra. Un carabiniere corre in salita, sta fuggendo a delle persone dalle quali non dovrebbe sfuggire e io pensavo di fuggire de lui.

Qualcuno mi ha dettto comme lottare, e io lo feccio!

E una sillabo molto semplice che dovrebbe essere contata e io lo faccio – suppongo!

Prelazeći u Kursulinu, kinuo sam i u tom trenutku zaključio da je našoj autorki srpski maternji jezik. Samo je taj idiom mogla da koristi kada je jaki snovi probude u pola noći. Ali biće da ga je prilično zaboravila. Već negde kod Koče Kapetana shvatio sam još nešto: ovaj zapis, koji je verovatno nastao spontano (kako pedantno navodi, 24. maja 2005), bio joj je podstrek da celu svesku posveti snovima. Njih će beležiti na italijanskom. 

Snovi se nižu potom, od aprila 2006. do aprila 2008. na bezmalo 200 strana. Ispostavilo se, usput, negde između Mišarske i Cvetnog trga, da moj italijanski nije toliko rđav koliko sam očekivao, da je jedan semestar kod profesora Miše (tik posle bombardovanja) ipak ostavio poneki trag. U sklopu sa pojačanim grafološkim sposobnostima, nakon dešifrovanja dnevnika Save Ristića i inih iz mog rukopisnog odeljenja, spuštao sam se ka knjižari Delfi slavodobitno sričući, srećan što razumem svojih tridesetak posto. 

Dakle, posle jednosatnog liskanja u knjižari mogu vam reći sledeće. Ne znam ko je autorka, to jest, ne znam kako se zove; ali kada budem preveo nekoliko snova (možda ih i podelim s vama), moći ću da kažem: znam sve o njoj. Mislim da se svakom čoveku, koji se legalno rodi na svetu, mora naložiti da, čim dobije ime, počne da vodi ovakvu svesku, samo za sebe. 

Moja autorka se trudi da isprati svaki vizuelni, prostorni, uopšte čulni detalj svog sna i time mi je već beskrajno korisnija od 80 odsto tekuće književne produkcije. Ona opisuje i ono što vidi i ono kako vidi. U ponekim snovima je i ocrtala topografiju i raspored učesnika i prostora. Vrlo pažljivo pokušava da beleži i “govor sna”, kada joj neki zvučni impuls ostane u ušima. Povremeno, u nekakvim rekapitulativnim zapisima, navodi koga je sve sanjala, po danima. 

To su uglavnom osobe s našim imenima. Ali njih ovde neću navesti. Dobro, hajde, mogu spomenuti neke javne ličnosti. Jednom je sanjala Vericu Rakočević, više puta Red Hot Čili Peperse i EMINEM-a, jednom Mirjanu Bobić Mojsilović. A u decembru 2008. sanjala je i “Cecu Nazionale”. 

Mogu vam odati i ponešto od prostora na kojima se odigravaju snovi. Autorka veoma često sanja Beograd, i spolja i iznutra (i u autobusima, najčešće dvadesetčetvorci). Često spominje aikido i tai chi. Uvek procenjuje koliko je u snu bliska sa sanjanim osobama. Bez cenzure prijavljuje sve što s njima tamo radi. 

Bilo je nemoguće saznati gde ta osoba živi “na javi”. Pa, na neki način, i nepotrebno. Sveska mi je samo ukazala na tu paralelnu geografiju koju verovatno svi nosimo u sebi. Isto onako uporno koliko se, na primer ja, svakog jutra budim na periferiji Vračara — u snu, ako sam napolju, boravim u selu M., gde sam proveo prve dve-tri godine; a ako je oko mene enterijer, to su uvek hodnici srednjoškolskog doma “Jelica Milovanović”, na drugom kraju Vračara. I to su čvrste koordinate. Nema u njima ničeg iracionalnog. 

Posle onog koncepta sna, u ovoj svesci se ne javlja nijedan. Očito je autorka u toku tri godine beleženja postigla disciplinu i razvila mnemotehniku do te mere da i potpuno probuđenom rukom zabeleži precizne prostorne detalje iz sna. (To je meni još daleko jer sam nedisciplinovit...) 

Banjaluka, poslednji dan jula 2008. 

Mladi par (zvaćemo ih autorka i autor) slavi devet meseci veze. 

On se sprema za put u Ameriku, gde će provesti deset meseci. Ona mu tom prilikom poklanja svesku.

Pored tragova karmina koji služe kao paginacija, crnobelih fotografija dece sa ponekim detaljem u koloru, u prvoj, ženskoj (pripovedački zanimljivijoj) polovini sveske mogu se sresti rekapitulacije: susret sa S. preoblikovan je u “pričicu”, u kojoj je momak stavljen u treće lice: 

“Naime moja drugarica iz djetinjstva mi je pokazala njega i njegove drugove... Ali u to vrijeme su nam oni bili nedostižni... ako ćemo iskreno, ja sam uvijek mislila da su mi svi nedostižni, a naročito on, taj momak prozirno-plavih očiju koji je svaku djevojku dobijao...” 

(Tu negde se vaš pripovedač trgao shvativši da je u detinjstvu delio optiku male autorke: sve su mu se činile nedostižnim.) Nikad nisam cenio gramatičke analize književnih dela, ali upadljivo je da u autorkinim tekstovima dominira prošlo vreme, sa povremenim, veoma zanimljivim izletima u buduće. Na primer, na kraju pričice: 

“I šta da pišem još... ostala sam sa njim zauvijek, volim ga isto kao i prije 50 godina:)”  

Autorka je iznimno posvećena arhivskoj građi sveske: ona je morala da ima i funkciju vrlo konkretnog spomenara. Posle kratkog poetičkog uvoda i “pričice”, autorka je na svakoj levoj strani podsetila čitaoca na svaki 31. u mesecu od devet koje su dočekali zajedno. 

U prisećanju, doduše, brzo dolazi do problema. Već u belešci za 31. januar čitamo: 

“Bebice da budem iskrena... ne sjećam se sada trenutno šta smo radili kada nam je bilo 3 mj. ali vjerujem da nam je bilo super!” 

Ali zato se četvrtog meseca seća u detalje.

  Trideset prvog jula, pored “Moja beba ide u Ameriku”, autorka piše: 

“Ovaj ćemo mjesec zajedno napisati”. 

Nakon petnaestak listova paginiranih slovima rečenice volim-te-najviše, dolazimo do najzanimljivije, programske stranice.

Ovde saznajemo da je sveska bila dopisna. Autorka i čitalac na ovom mestu menjaju uloge: on postaje autor, a ona buduća čitateljka. 

Kako će se on poneti s tom obavezom? Kao praktični muškarac, autor će pre svega uvesti datiranje. 

“Bebo danas je 10.8.2008., 00.09 h je ovdje u Washingtonu, ali kod tebe bebo je 06.09 h. Upravo sam čitao ovu knjigu koju si mi dala i rastužio sam se anđele :( zato što znam da te neću vidjeti još 10 mj. :((( Rekla si mi da vodim zabilješke, što i radim upravo:)” 

Svi autorovi tekstovi biće dnevni izveštaji: gde sam bio-šta sam radio-volimte-volimte-ljubavi. U njima će, za razliku od autorke, dominirati prezent, čak i neka vrsta “iminentnog prezenta” (”upravo radim ovo-ono”). Zahtevi njegove buduće čitateljke su jasni i on im pristupa ozbiljno: za svako “pismo” odvaja po celu stranicu i ni reda više. 

Povremeno sebi dozvoli da udari brigu na veselje pa kaže: 

“Volio bi da si sada samnom u sobi zato što imam ogroman krevet:):):) Pitam se šta sada radiš? Vjerovatno spavaš i vjerovatno mene sanjaš:) I ja ću da sanjam tebe večeras ljubavi moja. Evo upravo sad idem u krevet.”

Autor je odseo kod ljudi koje zove “roditeljima” (njegovi su znaci navoda) i po svoj prilici planira da provede jednu školsku godinu u Americi. Ako je verovati njegovim šturim partijama, samo su mu dve stvari na pameti, autorka i njena guza. Iako nakon prvih redova nije obećavao da će se proslaviti i u senzibilitetu, dvadeset petog avgusta je genijalno teši: 

“Danas si se ti bebo puno uznemirila zbog one pjesme Tome Zdravkovića. A ja kažem: nemoj, sve je u redu. To je samo pjesma, NISI ZNALA TEKST!” 

Ne sprečava ga to da pismo završi: 

“svakim danom sam sve bliže tvome naručju i tvojoj... HE HE!”

Boravak u Americi ne protiče baš najzabavnije po mladog autora. Iako ima prijatelja (“nisu ženski”), iako su ga svi zagotivili kad su otkrili da ume da svira bubnjeve, u školi se ne oseća najprijatnije. Već petnaest dana pošto je krenuo u razred, obaveštava koautorku: 

“Bebo, danas sam odlučio da želim da se vratim u BL u januaru... Fino je ovdje i sve ali ljudi su debili i to jednostavno meni ne odgovara... Ovi gradovi, tj predgrađa su čista glupost. Tipično američki san... tačno znaš gdje će ko kad biti i šta će raditi...” 

Koji dan kasnije, opet se žali: 

“Svaki dan razmišljam i sve se više čudim kako su ljudi ovdje mutavi, a ne ko kod nas”. 

Početkom oktobra, dakle, tek mesec i po dana po prispeću, definitivno rešen da se vrati kući “možda i prije nove godine”; autor se poverava svojoj Bebi: 

Umoran od monotonije, preostala tri meseca, autor namerava da provede u maniru hedonističke dokolice, ili što bi Kinksi rekli, kao “pleasure-seeking individual”. Ići će na kampovanje, obići će rolerkostere na King’s Dominion (”bilo je prejako!”), obići u Vašingtonu “sva ona mjesta koja znamo iz filmova” i naravno naručiti I-phone preko E-baya. Aparat ga jeste koštao 630 dolara, “ali kontam da se isplati. Ipak sam ga toliko želio”. 

Najveći suspens čitalac doživljava upravo u opisu svakog dana od narudžbine do dospeća ajfona. Ta trauma je trajala čitavih osam dana. Tu se autor oslobađa: dešava mu se čak da prešiša jednu stranicu po danu. 

Trideset prvog oktobra, autor tirkiznim flomasterom obeležava njihovu prvu godišnjicu rečima: 

“Ljubavi moja jedina nama je godina dana ne mogu da vjerujem kako je brzo prošlo kako mi je samo fino sa tobom... svaki tren proveden sa tobom za mene znači najveću sreću na svijetu samo da ova 2 mj. prođu brzo i da ti se vratim da me imaš kao nekada!” 

Međutim, dopisna sveska se završava na sledećoj strani.

  Ni autorka ni autor nisu 2008. mogli imati više od petnaestak godina. 

Na jednoj fotografiji možemo videti autorku u sportskoj opremi (bela majica, kratke crne bermude), sa sandalama na nogama, kako rukom zaklanja lice dok čeka da joj neko dobaci loptu. M. je dete.

Dok je vaš pripovedač čitao dopisnu svesku, tačno kad je otvorio prvu autorkinu stranicu (”Evo anđele moj jer mi odlaziš...”), u Ribolovačkoj priči su krenuli prvi tonovi I would do anything for love, one sladunjave iz osamdesetih. Taj nerdgazam bio je samo početak režiranog saundtreka. Kako je odmicala Bebina rekapitulacija jubileja, radio je pustio Pretty Woman, da bi zatim briljantno povezao “volim-te-najviše” i rečenicu “Najbolje ljetovanje ikada!” sa pesmom Summer Wine. 

Ugođaj je dostigao vrhunac kada je, već u S-ovoj polovini sveske, krenula pesma S tobom je nešto drugo. 

Posle Čole, otprilike kad će vaš pripovedač doći do neispunjenih listova posle ove stranice, sa zvučnika je dopro ženski glas: