Jebote, kako sam te samo volela
Pa mi i danas, s vremena na vreme, padneÅ” na pamet.
Ne Äesto. Tek toliko da me podsetiÅ” da je nekada postojalo neÅ”to Å”to sam volela viÅ”e nego Å”to je trebalo.
Bože, kako sam te volela. Tebe takvog.
SeÄam se kako sam prstima pamtila svaki detalj tvog tela. Kako sam žurila da zavrÅ”im sve, samo da stignem pre tebe. Da ti otvorim vrata, zagrlim te i poklonim ti celu sebe, kao da ljubav zaista može da stane na neÄiji dlan.
A ti...
Kao da si jedva Äekao da odeÅ”.
Ja sam brojala sate do tvog dolaska, a ti minute do svog odlaska.
I onda onaj trenutak.
Trenutak kada sam shvatila da od mene ideÅ” njoj. Da te tamo neko Äeka. Da taj isti parfem koji sam volela nije mirisao samo na mene.
Rekao si: "Jebiga, sluÄajno se desilo."
Kako sluÄajno, kada je mene zabolelo namerno?
A ja...
Evo me. Posle toliko godina.
Ne Äekam te. Ne tražim te. Ne volim te.
Ali, Bože, kako sam te volela.
I danas mi se, sasvim sluÄajno, uÄini da osetim miris tog prokletog parfema. Na nekom prolazniku, u liftu, na ulici... I na sekund me vrati tamo gde viÅ”e nikada ne bih želela da budem.
Valjda tako izgleda kada nekoga previŔe voliŔ.
Ne ostane Äovek.
Ostane miris. Ostane tiŔina. I pitanje koje godinama nema odgovor:
Kako se, jebote, takve stvari uopŔte dese?
