#hipofiza

Vreme: 2003. godina. Mesto: Laboratorija za neuroekonomiju Univerziteta Kalifornije u Klermontu. Eksperiment: Igra poverenja.

Igra poverenja odvija se između dva partnera, DM-1 i DM-2, posredstvom kompjutera, dakle, bez mogućnosti direktne komunikacije. Pravila su jednostavna. Oba igrača dobijaju inicijalnu sumu od po 10 dolara. Prvi učesnik, DM-1, treba da odluči da li će i koliki deo dobijenog novca prebaciti na račun svog saigrača, DM-2. Igrači su upoznati s tim da će iznos koji dospe na konto DM-2 biti utrostručen, nakon čega on odlučuje da li će i koliko novca vratiti na konto DM-1. Potom se suma koju DM-1 dobije kao povraćaj, takođe, utrostručuje. Igra je time okončana, ili može ući u naredni krug.

Opisani scenario predstavlja donekle modifikovanu verziju standardne eksperimentalne procedure (igra ultimatuma) koju psiholozi i bihejvioralni naučnici koriste u istraživanjima društvenog ponašanja ljudi, od spremnosti na rizik, preko kooperativnosti, do ličnog doživljaja fer ponašanja. Polu Zaku (Paul Zak), ekonomisti i matematičaru s jednom nogom u neuronauci, poslužila je kao okvir za istraživanje odnosa poverenja među neznancima.

Anksioznost (strepnja; briga) i njen najbliži rođak, strah, ubrajaju se u najstarije, bazične ljudske emocije. Nasledili smo ih, smatra se, još od prehominidnih predaka. Kao vrsta, dugujemo im ne malu dozu zahvalnosti što smo preživeli i opstali.

Kao obrasci reagovanja, anksioznost i strah utkani su u naš nervni sistem kao prva linija odbrane od izumiranja. Zahvaljujući anksioznosti, u stanju smo da predvidimo opasnost i pripremimo odbranu od nje. Kada se već nađemo licem u lice s izvorom opasnosti, subjektivni doživljaj straha je pokazatelj da se naš organizam automatski – bez da smo u to uložili volju i svesni napor – pripremio za borbu ili bekstvo.