Mind Readings

„Sutra je dan odmazde, dan moje osvete…

Pretvorile ste mi život u bol i patnju; sada ću ja vas naterati da patite. Odbijale ste me, gledale s visine, tretirale kao smeće. Vreme je da dobijete ono što zaslužujete.

Ne znam zašto, ali vama, devojkama, nikada nisam bio privlačan. Zbog toga ću vas kazniti. Zaklaću svaku razmaženu, uobraženu plavušu, drolju koju budem zatekao… Neizmerno ću uživati dok vas koljem. Konačno ćete uvideti da sam ja taj koji je istinski superioran, pravi alfa-mužjak.“

Čim je u svom inboksu otkrila poruku ovakve sadržine, video u kojem njen sin najavljuje „rat protiv žena“, majka Eliota Rodžera (Elliot Rodger) alarmirala je policiju. Nažalost, prekasno. Prve žrtve ubilačkog pohoda u koji se dao nešto ranije tog dana već su bile pale.

Nanevši im smrtonosne ubode nožem, Eliot je najpre izmasakrirao trojicu svojih cimera, studenata Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari, gde je i sam studirao političke nauke i filozofiju. Zatim je, naoružan trima poluautomatskim puškama, seo u svoj crni BMV i odvezao se do kuće koja pripada jednom od sestrinstava – neformalnih udruženja studentkinja – nameran da, kako je najavio u svom „poslednjem“ videu [Retribution], pobije sve koje tamo zatekne. Pošto mu niko nije otvorio vrata, izrešetao je dve devojke koje su se našle u dvorištu, da bi odatle krenuo u vožnju Isla Vistom, studentskom enklavom Santa Barbare, nasumice pucajući na prolaznike. Policija, koja je u međuvremenu dobila poziv njegove majke, presrela ga je na šetalištu koje okružuje univerzitetski kampus, gde će, nakon kraće razmene vatre, Eliot Rodžer sebi ispaliti metak u glavu i sam postati žrtva masakra u kojem je prethodno ubio šestoro i ranio trinaestoro mladih ljudi.

Kako biste reagovali da ste se našli u poplavama zahvaćenom području: Da li biste bili među onima koji odbijaju da se evakuišu, ili biste postupili racionalno i blagovremeno napustili dom kojem preti vodena stihija?

Verovatnoća da ste pogrešno odgovorili na ovo pitanje daleko je veća nego što pretpostavljate. Naime, „hladno“ racionalno ja veoma loše predviđa kako bi se ponašalo i kakve bi odluke donelo „vruće“ emocionalno ja. Važi i obrnuto; zanemarujući ili potcenjujući uticaj afekta* na ponašanje i mišljenje – polazeći od [pogrešne] pretpostavke o stabilnosti preferencija i bihejvioralnih inklinacija – vruće emocionalno ja je prilično slab prognozer outputa svog razumnog „dvojnika“.

Utičući na gotovo sve aspekte čovekove psihologije – percepciju, učenje, pamćenje, usmeravanje pažnje, izbor ciljeva, zaključivanje i odlučivanje – emocije imaju moć da nas transformišu kao ličnost. U različitim emocionalnim stanjima, zavisno od intenziteta afekta, neretko reagujemo neočekivano, nesvojstveno sebi – bezmalo „kao da smo neko drugi“.

Imajući u vidu atipičnost našeg ponašanja u emocionalno zasićenom kontekstu, ne čudi da hladne glave loše predviđamo poteze svog vrućeg ja. Obratno; imajući u vidu da nismo svesni transformišućih moći afekta, ne čudi što, kada smo preplavljeni emocijama, ne uviđamo da bismo u hladnom modu postupali bitno drugačije.

Beograd, novembar 2013. Prestonički tabloidi, predvođeni Blicom, otvaraju aferu „golišava savetnica“. Zbog sumnji da je, nešto ranije te godine, posao u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim i mesto na Diplomatskoj akademiji dobila zahvaljujući rodbinsko-partijskim vezama, „protagonistkinja“, dvadesettrogodišnja Beograđanka Vanja Hadžović, biće u narednih par nedelja izložena medijskoj harangi, koja bi po publicitetu i intenzitetu pre pristajala političkoj ličnosti visokog ranga, uhvaćenoj u krajnje ozbiljnoj nepodopštini. Čime je, dakle, do juče anonimna devojka zavredela tako „ozbiljan“ tretman?

Kako se „skandal“ odmotavao, postajalo je sve očiglednije da opipljivih dokaza protiv Vanje Hadžović nema. Navodno preispitivanje kvaliteta njene diplome, stečene na katedri za menadžment Univerziteta Megatrend, poslužilo je Blicu da manje-više uspešno maskira pravi motiv za medijsku torturu koju će joj prirediti.

Verovatno ne sluteći da će postati državni službenik, Hadžović je svoje profile na društvenim mrežama uredno popunjavala fotografijama na kojima se pojavljuje poluobnažena. Otud „golišava savetnica“, ali i prećutana premisa na kojoj će se temeljiti njen javni progon: Neko ko se tako slika i predstavlja, po definiciji, ne može biti kompetentan.

Pariz, decembar 2010. Tek odštampano januarsko izdanje modnog magazina Vogue donosi spread s fotografijama Tilen Blondo (Tylane Blondeau). Na jednoj od njih, ležerno opružena na prekrivaču od tigrove kože, u haljini koja otkriva golo rame, s nogom izazovno podignutom uvis ne bi li istakla nakit oko gležnja i visoke potpetice, manekenka očiju teških od šminke sugestivno zuri direktno u objektiv. Sve bi bilo u redu, bio bi to tipičan fashion editorial… Blondo je, međutim, desetogodišnjakinja.

Kontroverzna odluka uredništva pariskog Voguea izazvala je konsternaciju francuske javnosti; u jednoj od anketa, 84 odsto odraslih Francuza ocenilo je ovakav potez nedopustivom zloupotrebom [deteta]. Senatorka Šantal Žuano (Chantal Jouanno) uputila je parlamentu dokument pod naslovom Nova borba za jednakost: Protiv hiperseksualizacije, tražeći zabranu proizvodnje odeće za odrasle u dečjim veličinama, kao i zabranu organizovanja izbora za mis za mlađe od 16 godina. Ova druga preporuka pretočena je u odgovarajući zakon, koji je u Senatu usvojen u septembru 2012; Donji dom francuskog parlamenta potvrdio ga je krajem prošle godine.

Rasprava o seksualizaciji dece se ubrzo prelila preko Atlantika, u Ameriku, kolevku Mini Miss izbora i rijalitija poput Toddlers & Tiaras, manifestacija i televizijskih programa fokusiranih na lepotu i seksipil dece. Podstaknuta „slučajem“ Blondo, Američka asocijacija psihologa (APA) publikovala je izveštaj u kojem sumira psihološku teoriju, rezultate empirijskih istraživanja i klinička iskustva na temu seksualizacije devojčica, fenomena koji sve očitije prožima modnu industriju, advertajzing i mainstream medije. Ukratko, seksualizacija nas navodi da ljude procenjujemo i vrednujemo na bazi seksipila, zanemarujući njihove druge osobine; normalizuje seksualnu iznudu; dovodi do objektifikacije – svođenja osobe na stvar koja se može upotrebiti u seksualne svrhe.

„Ja, lično, duboko žalim zbog onoga što se dogodilo između mene i predsednika Klintona. Dopustite mi da ponovim: Ja. Lično. Duboko. Žalim.“

Monika Luinski nije mogla odabrati bolji momenat za svoj veliki povratak. Njen ispovedni esej, objavljen u poslednjem broju magazina Vanity Fair, pojavljuje se u trenutku kada New York Times izglede za predsedničku kandidaturu Hilari Klinton, bivše državne sekretarke i prve dame SAD, sa „mogućeg“ („possible“) podiže na nivo „verovatnog“ („probable“). Na tim izborima, koji se održavaju 2016, prvi put će moći da glasa generacija Amerikanaca čije javno pamćenje ne seže do ranih devedesetih i Monicagatea – kratkotrajne afere koju je Luinski, u to vreme pripravnica u Beloj kući, imala s onda aktuelnim predsednikom Amerike Bilom Klintonom.

Pisan u prvom licu, iz pozicije žrtve masovnog voajerizma, članak će nesumnjivo zadugo biti tema dana – kako među Klinton-nostalgičarima tako u redovima protivnika politički moćnog para Hilari-Bil. Manje zainteresovanima, kao njegov najinteresantniji deo moglo bi se nametnuti citirano kao izvinjenje „zbog onoga što se dogodilo“.

Po strani pitanje postoji li uopšte razlog da se Luinski pravda zbog veze s Klintonom, dakle, dobrovoljnog odnosa između dvoje odraslih pojedinaca – njeno izvinjenje-koje-to-nije predstavlja klasičan primer specifične forme političke komunikacije, nečega što bismo mogli zvati političko izvinjenje. Zahvaljujući karakterističnoj upotrebi jezika, njegovo značenje je redovno maglovito, često dvosmisleno, retko, gotovo nikada – jasan pokazatelj iskrenog kajanja.

Luinski dakle jednostavno žali „zbog onoga što se dogodilo“. Posežući za ovako uopštenom formulacijom, suština – pitanje zašto joj je žao – ostaje otvorena. Da li autorka u stvari žali zbog sopstvene nesmotrenosti, koja će rezultirati upuštanjem u avanturu čiju visoku cenu plaća svih godina? Je li joj, možda, žao što je bila deo odnosa koji će Klintona na koncu koštati predsedničkog položaja? Ili se, ni to nije isključeno, kaje što je uopšte ušla u vezu s oženjenim muškarcem? Opcija je pregršt.

Položili ste ispit s najvišom ocenom. Očekivano; osim što ste inteligentni, temeljno ste se pripremali i savladali gradivo. Iznenađujuće je da na nedavnom važnom ispitu niste prošli, ali to svakako ne govori previše o vama i vašim akademskim kapacitetima; profesor je tog jutra ustao na levu nogu i postavljao vam sve sama trik-pitanja.

Opisani način rezonovanja u psihologiji je poznat kao atribucija u sopstvenu korist – tendencija da svoje uspehe pripisujemo internalnim faktorima, kao što su osobine ličnosti, a neuspehe eksternalnim, kao što su situacija (profesor je ustao na levu nogu) i priroda stimulusa (trik-pitanja). Reč je o tek jednoj od instanci fundamentalne greške atribucije, kojoj smo skloni kada objašnjavamo uzroke ponašanja drugih ljudi, s tim što tada često rezonujemo dijametralno suprotno: negativne ishode pripisujemo unutrašnjim, a pozitivne spoljnim činiocima (kolega je dobio visoku ocenu zato što je imao sreće ili zato što mu je profesor naklonjen, a pao zato što je lenj i ne preterano pametan).

Atribucija u sopstvenu korist nije jedina prečica kojom se služimo da bismo očuvali samopouzdanje. U kontekstu poređenja na relaciji ja-drugi često aktiviramo mehanizam koji socijalni psiholozi nazivaju efekat bolji-od-proseka. Kao što sam naziv sugeriše, ovaj fenomen se ogleda u prenaglašavanju ličnih pozitivnih osobina i sposobnosti, što pojedincu potom omogućuje da sebe vidi kao natprosečnog po određenim karakteristikama.

Mada se na prvi pogled stvar čini prozaičnom, predimenzioniranje sopstvenih kvaliteta može imati ozbiljne implikacije. Ako, na primer, većina vozača sebe smatra natprosečnim, što je matematički nemoguće, onda to znači da ulicama i putevima svakodnevno krstari armija ispodprosečnih vozača, ubeđenih u vlastitu izuzetnost za volanom. U slučaju lekara, ulazimo na još ozbiljniji teren: ispodprosečni hirurg samouvereno se prihvata složenog zahvata, koji je mogao prepustiti (objektivno) sposobnijem stručnjaku.

Skeptik bi mogao reći da psiholozi neguju preterano pesimističnu sliku čoveka, odnosno njegovih sposobnosti za samoprocenu. Statistički gledano, postoji mogućnost da je većina ljudi zaista natprosečna u pogledu brojnih osobina. Na primer, distribucija vozačkih sposobnosti u populaciji može biti takva da mali procenat ekstremno loših vozača srozava prosek, čineći većinu istinski iznadprosečnom.

Da bi testirao validnost ovakvog prigovora, tim engleskih psihologa, predvođen Konstantinom Sedikidesom (Constantine Sedikides), profesorom socijalne psihologije na Univerzitetu u Sautemptonu, zatražio je od 85 zatvorenika, starosti između 18 i 34 godine, osuđenih za krivična dela s elementima nasilja i pljačke, da procene sopstvene prosocijalne kvalitete. Šta su pokazali rezultati[1]? U poređenju s „prosečnim zatvorenikom“, učesnici u studiji ocenili su sebe kao moralnije, ljubaznije, darežljivije, vrednije poverenja drugih i poštenije. Da stvar bude interesantnija, isti rezultati dobijeni su i kada je od zatvorenika zatraženo da se uporede s „prosečnim građaninom“. Jedini izuzetak odnosio se na parametar „poštovanje zakona“, gde su subjekti sebe videli kao prosečne, odnosne jednake s „prosečnim građaninom“.

Nalazi britanskih psihologa su na liniji s rezultatima[2] pređašnjih istraživanja efekta bolji-od-proseka u domenu intelektualnih performansi. Ona pokazuju da upravo pojedinci s najslabijim (intelektualnim) performansama najviše precenjuju sopstvene (intelektualne) kapacitete/sposobnosti. Zatvorenici, osuđeni zbog pljački i nasilnih krivičnih dela, koji sebe vide kao moralnije, poštenije i vrednije poverenja od „običnog građanina“, savršeno se uklapaju u takvu matricu. Gde je u celoj priči mesto vernika, šampiona u samoprocenjenoj superiornosti u pogledu pitanja morala? Ili, da li i koliko ateisti dominiraju zatvoreničkom populacijom, po definiciji bogatom pojedincima amoralnog i/ili nemoralnog ponašanja?

Novi Zeland, jesen 2007. U apotekama širom zemlje počelo je izdavanje nove formule leka Eltroxin –zamene za hormon tiroidne žlezde, tiroksin, koju o trošku države, od 1973, koristi na desetine hiljada Novozelanđana. Par meseci kasnije, vladinoj agenciji za kontrolu kvaliteta lekova i medicinskih usluga počeli su da stižu izveštaji o neželjenim efektima medikamenta. Pored uobičajeno skopčanih s upotrebom sintetičkog tiroksina, kao što su letargija, bolovi u zglobovima i depresija, pritužbe pacijenata odnosile su se i na simptome koji inače nisu povezani s hipotireozom (hronični manjak tiroksina) ili korišćenjem veštačke zamene za hormon tiroide: bol u očima, svrab i mučnina. Već u leto naredne godine, moglo se govoriti o provali nezadovoljstva novim Eltroxinom: tokom prvih 18 meseci njegovog izdavanja, broj prijava neželjenih posledica leka uvećao se dve hiljade puta[1].

Zanimljivost cele priče ogleda se u sledećem: aktivni sastojak medikamenta, tiroksin, bio je identičan onom koji Eltroxin sadrži od dana kada je prvi put proizveden i pušten u promet. Drugim rečima, stara i nova formula leka bile su bioekvivalentne. Paralelno s premeštanjem njegove proizvodnje iz Kanade u Nemačku, kompanija GlaxoSmithKline izmenila je samo neke od tzv. inertnih karakteristika medikamenta: veličinu, oblik i boju tablete, kao i oznaku utisnutu na njoj.

Šta je onda kod pacijenata moglo izazvati poplavu neželjenih dejstava? Juna 2008, novozelandski mediji počeli su da izveštavaju o „aferi“, pripisujući štetne efekte Eltroxina navodnim izmenama u njegovom sastavu. Ekstenzivno medijsko pokrivanje pratilo je povećanje broja pritužbi. Ubrzo je uočeno da najviše žalbi dolazi od pacijenata iz onih delova Novog Zelanda čiji su lokalni mediji najviše pisali i govorili o leku i njegovim negativnim nuspojavama. Dakle, imalo je osnova za sumnju da se radi o indukovanim simptomima.

Pacijenti nisu lagali o svojim tegobama. Zaista su ih osećali. S druge strane, one se nisu mogle pripisati i objasniti farmakološkim svojstvima zamene za tiroksin. Stručnjacima nije trebalo dugo da shvate da se suočavaju s pravom epidemojom nocebo efekta.

„Činjenica da je čovek Bernamovih kapaciteta bio spreman da, barem izvesno vreme, o nacizmu misli kao o nečem vrednom divljenja, nečem što bi moglo da vodi, štaviše, što će verovatno dovesti do trajno uređenog društva pokazuje koliku je štetu našem osećaju za realnost nanelo negovanje nečega što danas nazivamo ‘realizmom’.“ Orvelov (George Orwell) esej iz 1946, posvećen Džejmsu Bernamu (James Burnham), tada vodećem anglosaksonskom političkom filozofu i jednom od najprepoznatljivijih glasova američkog posleratnog konzervativizma, aktuelan je barem koliko i u vreme kada je napisan. Zamenite li Bernamovo ime imenom savremenog evropskog ili američkog konzervativca po izboru, a nacizam autokratijom Putinovog tipa, Orvelov polemički prikaz Bernamove Upravljačke revolucije (The Managerial Revolution) postaje up-to-date analiza političke filozofije današnjeg „vojnika“ demokratije, obeshrabrenog njenom navodnom neefikasnošću naspram totalitarno ustrojenog društva. Percepcija demokratski uređenog društva kao „dekadentnog“ i simpatije za poredak koji podrazumeva koncentraciju izvršne moći u rukama jednog čoveka ili malobrojne, autohtone upravljačke elite navešće Bernama da pogrešno predvidi pobedu nacizma u Drugom svetskom ratu, kao i da, kasnije, prema Orvelovim rečima, „o Staljinu piše u gotovo mitskim terminima“. Orvel bi danas imao dovoljno materijala da piše o „Bernamovom sindromu“. U kontekstu nemoći Zapada pred Putinovom intervencijom na Krimu, konzervativci naših dana ne samo što američkog predsednika Baraka Obamu vide kao slabića, već gotovo neskriveno zavide komociji ruskog predsednika u ulozi siledžije. „Ima nečeg čudnog“, piše ovim povodom autor skorašnje analize u magazinu New York, „u vezi s komentatorima koji najoštrije kritikuju Putina, istovremeno čeznući za tim da u Beloj kući sedi neko što više nalik njemu“.

Vikend je i prohladno je. Dakle, imate najmanje dva razloga da se „zagrejete“. I dok bi irska kafa mogla biti savršeno prikladan izbor, postoji mogućnost da su vam slobodno veče i niska spoljna tempratura samo izgovor za opijanje. U tom slučaju, verovatno biste želeli da do cilja stignete sa što manje ulaganja. Nauka vam može reći kako da to i postignete:

Gazirana pića pospešuju „rad“ alkohola

Grupa britanskih istraživača okupila je dvadesetak dobrovoljaca, koji su u različitim prilikama pili različite vrste alkoholnih pića: čistu vodku; vodku razblaženu običnom vodom; vodku „presečenu“ gaziranom vodom. Prema rezultatima[1] studije, objavljenim u časopisu Journal of Forensic and Legal Medicine, najviši nivo alkohola u krvi ispitanika izmeren je nakon što su konzumirali čistu vodku. U druge dve prilike, isti subjekti pili su istu količinu vodke, pomešanu s istom količinom obične, odnosno gazirane vode.

Rezultat: viši nivo alkohola u krvi učesnika u eksperimentu izmeren je nakon što su pili mešavinu vodke i gazirane vode.

Dijetalna gazirana pića pojačavaju efekat alkohola

Ako iz svoje uobičajene doze alkohola hoćete da izvučete maksimum, „presecite“ ga dijetalnim gaziranim sokom. Ovo bi mogla biti pouka studije[2] koju su nedavno izveli psiholozi sa Univerziteta u Kentakiju.

U istraživanju je učestvovalo 16 ispitanika oba pola, starosti od 21 do 33 godine. U tri navrata, učesnici u studiji konzumirali su istu količinu alkohola – jednu do tri doze vodke. U polovini slučajeva, vodka je „sečena“ standardnim gaziranim sokom sa aromom narandže. U preostalih 50 odsto sesija, kao mikser je korišćen gazirani sok istovetne arome, ali je umesto šećera sadržao veštačke zaslađivače.

Merenje nivoa alkohola u dahu ispitanika, 40 minuta nakon „pijanke“, pokazalo je da je on 18 odsto viši kod subjekata čiji je „koktel“ sadržao dijetalnu verziju gaziranog soka. Prema objašnjenju istraživača, razlog za ovo krije se u činjenici da se dijetalni sok brže izbacuje iz organizma u poređenju s „regularnim“, čime praktično pospešuje apsorpciju alkohola.

Džon Vuds je studirao matematiku i bio srećno zaljubljen u Seli. Sve se promenilo u sekundi, u momentu kada je na tepihu njene spavaće sobe ugledao „sumnjive“ otiske stopala. Usledila je žestoka svađa, čiji je epilog dvostruko ubistvo. Nakon što je ugušio svoju devojku, Džon je na smrt izbo njenu cimerku Poli, koja se našla na licu mesta.

Iako ga je sud oglasio krivim za oba ubistva, Džon je izbegao smrtnu kaznu. Prihvaćeno je ekspertsko svedočenje forenzičke psihološkinje Džudit Armstrong, koja mu je dijagnostifikovala poremećaj višestruke ličnosti, odnosno disocijativni poremećaj identiteta (DID), kako glasi njegov formalni naziv. Ubistva nije počinio Džon, već njegov neuračunljivi alter Ron.

I Bil Grin, optužen za otmicu, bio je višestruka ličnost. U njegovom slučaju, međutim, sud je odbio da uzme u obzir njegovu dijagnozu.

Dva slučaja okrivljenih s dijagnozom disocijativnog poremećaja ličnosti, dva različita ishoda. Kontrastne pozicije sudova reflektuju stanje nauke po pitanju disocijativnog poremećaja ličnosti: u naučnoj zajednici ne postoji konsenzus o tome da li je DID zaista mentalni poremećaj, ili se radi o proizvodu bujne mašte navodno višestruke ličnosti. Za sud u Vašingtonu, nadležan u Bilovom slučaju, to je bilo dovoljno da njegovu dijagnozu smatra irelevantnom.

Pronađite uljeza:

Pošto prihvatam Isusa Hrista kao svog ličnog boga-spasioca, verujem da me čeka mesto u raju. Verujem da će Mesija jednog dana sići među nas. Grlo mi je upaljeno zbog infekcije streptokokom; verujem da će penicilin uspešno da je sanira. Verujem da me, ukoliko se žrtvujem u ime Alaha, u raju čeka nagrada u vidu 72 device.

Pre rešenja zadatka, jedno pitanje: Jeste li čuli da Hoking (Stephen Hawking) „više ne veruje u postojanje crnih rupa“? Naravno da jeste; vest o „predomišljanju“ slavnog fizičara dobila je nezapamćeni publicitet. Postoji, međutim, „mali“ problem s tom informacijom: nije tačna.

U radu koji je postavio na portalu arXiv, Hoking nastoji da pomiri modernu teoriju crnih rupa, čijoj je formulaciji dao nemerljiv doprinos, s izazovima koje joj je postavila kvantna mehanika. U najkraćem, predlaže da se pojam horizont događaja (event horizon) – sferična površina koja ograničava crnu rupu, u koju možete ući, ali iz koje ne može pobeći ništa, pa ni svetlost – zameni benignijim konceptom apparent horizon, koji, kako sugeriše kvantna mehanika, dopušta energiji i informaciji da „pobegnu“ iz crne rupe.

Suma summarum, crne rupe i dalje postoje, ali je horizont događaja kompleksniji fenomen nego što je mainstream nauka sugerisala.

Hokingov rad trenutno čeka da se o njemu izjasne recenzenti, nakon čega će, ukoliko dobije zeleno svetlo, biti i formalno publikovan. Nema sumnje da će među fizičarima i astronomima izazvati živu debatu. Dogodilo se, međutim, nešto krajnje zanimljivo: već je „oduševio“ ignorante.

Na današnji dan, pre deset godina, Fejsbuk je brojao jedva nekoliko stotina korisnika. Nalazio se na adresi thefacebook.com, a da biste mu pristupili, bilo je nužno da posedujete email nalog koji ukazuje na afilijaciju s Univerzitetom Harvard. Nekoliko meseci kasnije, u junu 2004, postaće dostupan i studentima Stenforda, Kolumbije i Jejla, a kao potpuno otvorena društvena mreža počinje da funkcioniše od septembra 2006, godinu dana nakon što je preseljen na facebook.com.

Prvi korisnici mogli su da naprave lični profil, pregledaju profile drugih korisnika, razmenjuju pozivnice za studentske žurke. I još nešto: od samog starta, postoji danas uveliko zapostavljena opcija poke. Šerovanje i lajkovanje nastali su kasnije (dugme like rođeno je 2009.), a neke od funkcija, poput isprva omraženog news feed-a, tek nedavno.

Deset godina kasnije, Fejsbuk ima više od milijardu aktivnih korisnika, pri čemu prosečan fejsbukovac osam sati mesečno posveti aktivnostima koje do juče nisu postojale: postovanje, šerovanje, lajkovanje, praćenje tuđih postova… Naravno, usput i hejtuje, anfrenduje (poznavaoci kažu da bi termin defriend bio ispravniji od već odomaćenog unfriend), blokira one koji su nekako dospeli u folder „nesnosni“…

Tokom deset godina postojanja, Fejsbuk je prošao kroz ozbiljnu transformaciju, usput dubinski transformišući naš svakodnevni život i navike. Jedna stvar je, čini se, za sve to vreme ostala ista: razlog zbog kojeg smo na mreži.

Na početku 2014, socioekonomska slika sveta staje u par sumornih rečenica. Pod jedan, ekonomska nejednakost dostigla je neslućene razmere. Pod dva, ukoliko se tim povodom nešto ne preduzme – i jaz između bogatih i siromašnih nastavi da se produbljuje dosadašnjim tempom – postaće ozbiljna pretnja globalnom miru i stabilnosti[1]. Nekoliko detalja te slike:

Jedan odsto svetske populacije kontroliše polovinu svetskog bogatstva. U rukama jednog procenta najimućnijih skoncentrisano je bogatstvo u vrednosti od 110 biliona (110 hiljada milijardi) dolara, što je 65 puta više od onoga čime raspolaže donja polovina svetske populacije. Imetak polovine svetskog stanovništva, gledano s dna stratifikacijske lestvice, jednak je imetku 85 najbogatijih pojedinaca. Drugim rečima, grupa od 85 ljudi kontroliše više resursa nego tri i po milijarde najsiromašnijih zajedno. Sedam od deset ljudi živi u zemljama u kojima se ekonomska nejednakost u prethodne tri decenije uvećala. Svetska ekonomska kriza iz 2009. godine i mere preduzete za saniranje njenih posledica nepovoljno su delovale na nejednakost u svetu. U 24 od ukupno 26 zemalja koje je Oxfam pratio u periodu 1980-2012, jedan odsto najbogatijih uvećao je udeo u ukupno ostvarenim prihodima. U SAD, 95 odsto rasta ostvarenog posle izbijanja globalne finansije krize otišlo je u ruke jedan odsto najbogatijih. Za to vreme, donjih 90 odsto američke populacije dodatno je osiromašilo. Rast nejednakosti beleži se u svim zemljama članicama G20 izuzev Južne Koreje. Istovremeno, uprkos ubrzanom razvoju, a zahvaljujući politikama preraspodele, progresivnom oporezivanju i visokoj javnoj potrošnji, u zemljama Južne Amerike – na primer, Meksiku, Argentini i Brazilu – jaz između bogatih i siromašnih se smanjuje.

„Čitav islamski svet iznedrio je manje nobelovaca nego Triniti.“ Britanski biolog i perjanica Novog ateizma Ričard Dokins (Richard Dawkins) letos umalo nije razapet zbog tvita ovakve sadržine. Gnevnim foloverima promaklo je, međutim, da je dva dana ranije, u časopisu Personality and Social Psychology Review, objavljena studija[1] čiji rezultati sugerišu da ono što Dokins implicitno pripisuje muslimanima važi za verujući svet generalno: Religioznost i inteligencija ne idu zajedno.

„Između inteligencije i religioznosti postoji pouzdana negativna korelacija.“ Tako glasi ključni nalaz metaanalize kojom su obuhvaćene 63 psihološke studije na temu odnosa između religijskih uverenja/ponašanja i inteligencije, publikovane u periodu 1928-2012. Tačnije, negativna korelacija zabeležena je u 53 od ukupno 63 studije, dok je u proestalih deset istraživanja, među kojima su studije izvedene na uzorku studenata crkvenih univerziteta[2], između religioznosti i inteligencije utvrđena pozitivna korelacija. Snažna negativna korelacija javlja se kao rezultat u 35, a snažna pozitivna korelacija – u dva slučaja.

Autori metaanalize, psiholozi Miron Zakerman (Miron Zuckerman), Džordan Silberman (Jordan Silberman) i Džudit Hol (Judith Hall), definišu inteligenciju kao „sposobnost rezonovanja, planiranja, rešavanja problema, apstraktnog mišljenja, razumevanja složenih pojmova, brzog učenja i učenja na bazi iskustva“. U pitanju je, dakle, tzv. analitička inteligencija, odnosno standardno shvaćena opšta kognitivna sposobnost[3] ili g-faktor[4]; u uzorak studija obuhvaćenih metaanilizom nisu ušla istraživanja koja se bave drugim oblicima inteligencije – na primer, kreativnom ili emocionalnom inteligencijom – o kojima unutar psihološke nauke nema zadovoljavajućeg konsenzusa[5].

Kada je reč o religioznosti, istraživači su je shvatili kao stepen uključenosti pojedinca u njene različite aspekte: subjektivne, kao što su verovanje u boga i natprirodna bića uopšte i oslanjanje na veru u cilju ublažavanja egzistencijalnih anksioznosti (na primer, strah od smrti); bihejvioralne, kao što su praktikovanje molitve, odlazak na bogosluženja, članstvo u verskim organizacijama i sl. Očekivano, subjektivni aspekti religioznosti, intrinzična religioznost, snažnije modeluju negativnu korelaciju između inteligencije i vere u boga nego njeni bihejvioralni aspekti, tj. ekstrinzična religioznost (upražnjavanje religijskih rituala i učešće u radu verske zajednice mogu biti posledica konformizma ili instrumenti za postizanje sasvim profanih ciljeva).

„Dobila sam tvoj glupi mejl sa tvojim glupim linkom ka toj glupoj naučnoj studiji. Ne zanimaju me tvoje takozvane „činjenice“. Ja znam da sam u pravu.“[1]

Najpre je izdavačka kuća Merriam Webster obelodanila rezultate svog tradicionalnog izbora za reč godine; za 2013, ova titula pripala je pojmu „nauka“. Par nedelja kasnije, Pew Research Center objavio je rezultate svoje najnovije ankete o poverenju u nauku; ispostavilo se da trećina odraslih Amerikanaca odbacuje evoluciju, tj. prihvata kreacionizam i veruje da ljudi i životinje u svom današnjem obliku postoje „od početka vremena“. Nekoliko dana iza toga, severoistok SAD zahvatio je „ledeni talas“, što je shvaćeno kao idealna prilika za poricanje globalnog zagrevanja i svega što savremena nauka ima da kaže o klimatskim promenama i čovekovoj odgovornosti za iste; „skeptici“ su išli tako daleko da su niske januarske temperature proglasili dokazom „globalnog hlađenja“.

Ako vam se proglašenje „nauke“ za reč godine čini kontradiktornim nepoverenju prema teoriji evolucije i nauci o klimi, onda ste propustili obrazloženje ovakve odluke. Formalno, povod je skok broja pregleda definicije pojma „nauke“ u Vebsterovom onlajn rečniku. Suštinski, „nauka“ je pobedila zahvaljujući sve intenzivnijem ratu između empirizma i dokaza, s jedne, odnosno ličnog ubeđenja i mišljenja, s druge strane.

Znate li na šta potrošimo polovinu vremena koje provedemo budni? Na zadovoljavanje sopstvenih želja[1]. Ako je to tačno, onda podatak da čak 88 odsto novogodišnjih rezolucija ostane mrtvo slovo na papiru i ne predstavlja posebno iznenađenje. Štaviše, rezolucije formulisane u vidu napora ka samoodricanju – „prestaću da pušim“, „neću konzumirati alkohol“, „odreći ću se slatkiša“, „smršaću“ i sl. – posebno su sklone da nikada ne budu realizovane.

Zašto se tako teško odupiremo iskušenjima i ne uspevamo da eliminišemo sitna zadovoljstva za koja smo svesni da nam štete?

Roj Baumajster (Roy Baumeister), psiholog na Univerzitetu Floride u Talahasiju, mogao bi veoma precizno da odgovori na ovo pitanje: Zato što je samokontrola kao mišić[2], tj. ima ograničen kapacitet; kao što preopterećenje bicepsa dovodi do njegovog zamora i privremene oduzetosti, tako previše napora ka samokontroli dovodi do zamora ega[3] i privremene nemogućnosti samoregulacije ponašanja.

U jednom od eksperimenata, Baumajster i saradnici naveli su učesnike u istraživanju da poveruju kako su uključeni u studiju percepcije ukusa. Jedan po jedan, subjekti su ulazili u prostoriju u kojoj se nalazi pećnica, puna tek ispečenih čokoladnih biskvita. Ispitanik zatim seda za sto na kojem se nalaze dve činije: u jednoj je čokoladni keks, u drugoj – salata od rotkvica.

Trećini ispitanika istraživači su rekli da smeju da jedu samo rotkvice. Drugoj trećini data je instrukcija da smeju da jedu samo čokoladni biskvit. Preostala trećina subjekata nije učestvovala u ovom delu eksperimenta.

Eksperimentatori sada napuštaju prostoriju, a uključuju se skrivene kamere. Kako su se učesnici u studiji ponašali za vreme petominutnog odsustva istraživača?

Video zapis svedoči da su subjekti iz grupe „samo rotkvice“ uspevali da ispoštuju zadatak, ali ne bez napora: neki su jeli rotkvice pogleda prikovanog za činiju s kolačima; drugi su povremeno posezali za biskvitom kako bi ga samo pomirisali. Sve u svemu, nastojali su da se kontrolišu.

U finalnoj fazi eksperimenta učestvovali su svi ispitanici. Imali su na raspolaganju 30 minuta za, kako im je rečeno, jednostavan kognitivni zadatak. Trebalo je da pronađu izlaz iz lavirinta, nalik onima koje srećete u enigmatici. Trik se sastojao u sledećoj „sitnici“: lavirint je konstruisan tako da iz njega nema izlaza.

U proseku, ispitanici su odustajali od rada na zadatku nakon 20 minuta. Subjekti iz grupe „samo rotkvice“ povlačili su se, međutim, znatno ranije; prosek za tu podgrupu iznosio je osam minuta. Samokontrola, odnosno odupiranje iskušenju, ispostavilo se, ima svoju psihološku cenu.

Smršati, ostaviti cigarete, kloniti se alkohola, redovno ići u teretanu, štedeti… Centralno mesto na vašoj novogodišnjoj listi rezolucija možda pripada nečem trećem, ali to ne menja suštinu: Nameravate da se oslobodite loših i steknete zdravije navike. Kakvi su izgledi da ćete uspeti?

Koncept novogodišnje rezolucije zanimljiv je sam po sebi. Vezuje se za nastojanja hrišćanskih puritanaca, početkom 18. veka, da proslavu Nove godine, drevni paganski običaj organizovanja slavlja u čast Janusa[1], boga s dva lica, pretvore u sveti dan. Ipak, praksa puritanaca da se na prelasku iz stare u novu godinu, putem religioznih rezolucija, obavezuju na veću posvećenost bogu ubrzo je popirimila svetovni karakter, a novogodišnje rezolucije postale su simbol individualnog napora ka samopoboljšanju. Već Džonatan Edvards (Jonathan Edwards), američki teolog iz 18. veka, inače poznat po ekstenzivnom pisanju na temu zla prokrastinacije, na svoju čuvenu listu 70 rezolucija stavlja i ovako nešto: „Pitati sebe, na kraju svakog dana, nedelje, meseca i godine, jesam li u bilo kom pogledu mogao bolje“.

Danas su ovakve rezolucije opšte mesto. Uz svođenje računa, neku vrstu evaluacije jednogodišnjeg perioda iz ličnog ugla, samoobavezivanje na promenu ponašanja nabolje spada u omiljene „sportove“ za kraj godine. Pitanje je, međutim, kako željene transformacije sprovesti u delo, odnosno šta uraditi da novogodišnja lista rezolucija ne ostane spisak lepih, a neostvarenih želja.

Kao gost-sudija u programu So you think you can dance, pop zvezda Lejdi Gaga (Lady Gaga) izlazi sa sledećim motivacionim savetom:

Lepo je dobijati nagrade, ali znate šta? Kad prodam gomilu ploča, ja sve platinaste poskidam sa zida. Pretvaram se kao da nisam prodala nijednu, tako da onda sve moram da uradim iznova.

U suštini, Lejdi Gaga upozorava na opasnost da pokazatelji uspeha (trofeji okačeni na zidu) zamene pravi uspeh (osvajanje novih trofeja); da simboli zamene realnost.

Medijski, godina na izmaku Rusima je počela objavom predsednika Vladimira Putina da se razvodi. Završava se obelodanjivanjem njegovih ambicija da stane na čelo „Konzervativne internacionale“, rastućeg globalnog pokreta za očuvanje tradicionalnih vrednosti, u prvom redu – porodice.

Putinovo nedavno Godišnje obraćanje o stanju nacije, suštinski, traktat o superiornosti ruskih „tradicionalnih vrednosti“ naspram zapadnog „bespolnog i jalovog“ liberalizma, usledilo je samo nekoliko dana pošto je Centar za strateške komunikacije, moskovski think tank blizak Kremlju, predstavio dokument pod naslovom: „Putin: novi vođa globalnog konzervativizma“.

Autori ove analize – svojevrsnog preseka globalnog ideološkog trenutka – ocenjuju da većina ljudi, širom sveta, „čezne za stabilnošću i sigurnošću“, „daje prednost tradicionalnim porodičnim vrednostima nad feminizmom i gej pravima“, „preferira nacionalnu državu umesto multikulturalnog melting pot-a“. To su, kaže se, vrednosti koje štiti i za koje se zalaže ruski predsednik, što ga svrstava uz „svetsku većinu“ i čini idealnim kandidatom za zaštitno lice „svetskog konzervativizma“.

Mada o Putinu i Kremlju nema visoko mišljenje, Patrik Bjukenen (Patrick Buchanan), jedan od najpoznatijih američkih konzervativnih komentatora, smatra da ruski predsednik ovog puta zaista govori „u ime većine čovečanstva“ i „vidi budućnost jasnije od Amerikanaca, zaglavljenih u hladnoratovskoj paradigmi“. Ta budućnost, odnosno 21. vek, mogla bi, piše Bjukenen, biti obeležena „borbom konzervativaca i tradicionalista protiv militantnog sekularizma multikulturalne i transnacionalne elite“.

Zašto konzervativcima smetaju multikulturalnost, transnacionalnost, sekularizam, feminizam, netradicionalna porodica…?