#empatija

(napisao neko ko je sa hipersenzitivnom osobom)

Prizor koji najbolje prikazuje hipersenzitivne je mačka ispod kauča. Sćućurena, sklupčana, razrogačenih očiju sa šapama preko njuške. A ti, koji si odabrao da živiš s tom mačkom, dole si sa glavom naslonjenom na pod i pokušavaš da je izmamiš da izađe. U početku ne shvataš. Svaki šum, svaki lepet krila, svaki dašak vetra tera je da se sakrije ispod, sa očima punim straha. Misliš da je možda bipolarna, tako otuđena i sa raspoloženjem koje se menja prema vlažnosti vazduha. Tada proveravaš termometar, jesu li vrata zaključana, a prozori zatvoreni. I svaki put kad uspeš da je navedeš da izađe obavije te njena ljubav, njena potpuna, darežljiva i pažljiva posvećenost.

Polako počinješ da shvataš da u njoj nema ničeg čudnog i neuravnoteženog, ali da ti šumovi koji za tebe nisu vredni pažnje zaista postoje.

Tu su, i za nju su kao grmljavina.

Možeš da dobiješ njenu ljubav koja je hiper, kao sve ostalo, ako obratiš pažnju, pokušaš da izbegneš šumove i da ih sprečiš. Naravno, u početku nije lako. Sve se protivi logici odnosa kakve si do tada imao.

Plaši se mraka i ne veruje nikome i ničemu.

Teško joj je objasniti da nešto nije „lično”. Nisi ti taj u koga nema poverenja. Jednostavno nema poverenja, ko god da si. Primećuje znake i raspoloženja na daljinu i ugrađuje nas u svoju priču. To je samo proizvod prošlih nagomilanih iskustava.

Plaši se da se ne poseče: a jedini način koji ima da što manje krvari jeste da spreči da padne.

Setimo se da je ona uvek vrlo temeljna. Može to da koristi kao alibi za sebičnost tako što će od sebe napraviti veću žrtvu nego što bi to bilo dozvoljeno, vešto menjajući kriterijume za procenu činjenica. Greška u koju ne treba upasti jeste da popustiš pred njenim strahom i ostaviš je iza zidova koje je sama sagradila, da poveruješ da joj je tamo dobro.

To je zapravo njen zatvor. Ako joj se popusti postoji rizik da se njena iskustva okamene, da postanu „prava” projekcija njene stvarnosti. Pritom znamo da je sve moguće osim predvideti budućnost.

Naučio sam, iako na svoju štetu, da hipersenzitivnost nije kao boginje: nema plikova koji ukazuju o čemu je reč. Prođe ceo život pre nego što primeti da je posebna, u međuvremenu nastavlja da se guli, da se seče i da najstrašnije povređuje sebe.

Toliko da poželi da okonča život koji je postao toliko bolan, zatvara se iza tamnih zavesa, oseća se drugačije i umorna je od toga da objašnjava svetu da nije.

Tip odnosa koji može da se uspostavi s nekim ko je hipersenzitivan sasvim je nov, zasnovan na fantastičnom radu čak i za tebe jer je to kao da svoj život gledaš sa druge strane stakla. Dok pokušavaš da predvidiš njene strahove, osmotri svoje. Pogledaj sebe spolja da bi mogao da shvatiš šta ona vidi i tako ćeš moći da je uzmeš za ruku. Imaćeš toliko toga i za nekog ko je hipersenzitivan.

U onom ciničnom obračunu uzimanja i davanja mnogo više ćeš dobiti. Tvoj trud je samo u promeni načina poređenja. Oduvek beži od neprilagođenosti, koja se kači kao senka za dete nesvesno svetlosti, a ti treba, uz ljubav i odlučnost, da ga navedeš da izađe iz mraka. Suoči je s njenim ograničenjima. Navedi je da shvati da jedna svađa nije rat, da dovođenje u pitanje neke ideje nije lični napad, da ako kažeš da je pogrešila ne znači da je za to i optužuješ. Ne plaši se da je optužiš za nešto jer treba da nauči da prizna da je pogrešila, ako je pogrešila, a da se zbog toga ne oseti kao da je kriva za sva zla u univerzumu.. Biće sukoba. Čak i snažnih jer će učiniti sve da te otera. Zapamti: nema poverenja.

To će činiti vičući, šutirajući sa onim arogantnim izrazom lica koji namešta da bi dala snagu svojim predrasudama, to će raditi na detinjast način. Istina je da želi da proveri dokle ćeš izdržati. Što više bude shvatala da napada, dobijaćeš više udaraca u cevanice. Sačekaj pravi trenutak da je zagrliš daće i ti najvredniju stvar koju ima. Svoje srce.

Uvijek se iznova pitamo i čudimo koliko mora biti otupjela nečija savjest da nema nimalo empatije i suosjećanja za drugo ljudsko biće svjesno mu i namjerno nanoseći patnju i bol. Koliko demoni moraju obuzeti čovjeka da nema nimalo milosti za svoga bližnjega? Obrazac koji postoji od pada čovjeka u grijeh. Prvo ubojstvo u ljudskoj povijesti dogodilo se kada je Kajin ubio Abela. Pozvavši ga na…

Empatija može biti supermoć, ali empate su samo ljudi. Ustvari, upravo ta „obična“ ljudskost najčešće je izvor empatije i njene moći. S obzirom da su uvek u dodiru sa sopstvenim emocijama, empate lako pristupaju stanjima koje prepoznaju kod drugih, i lako ih razumeju. Uprkos nelagodnosti i teskobi koje mogu biti prisutne, empatične osobe ipak zalaze duboko u stanje druge osobe, pokušavajući da pruže utehu i istovremeno ispoštuju emocije te osobe. Ovakva vrsta saosećajnosti čini da se osoba ne oseća potpuno usamljeno u svojoj nevolji. Ovaj čin je često nesebičan, isceljujući i transformativan za obe strane. Ipak, kada govorimo o empatiji, postoje i određene zablude koje neretko čine da se empate osećaju loše. Rasvetljavanje ovih mitova može pomoći ljudima koji poseduju ovu moć da prihvate svoj dar i podele ga sa drugima bez oklevanja. Mit #1: Empate ne mogu da se naljute Empate su povezane sa dubokim i intenzivnim emocijama, bilo pozitivnim ili negativnim. Iako su mnogi od njih tipično dobroćudni, pa im bude neprijatno kada osete bes, on je i dalje važna emocija. U nekim situacijama, pojačan bes koji doživljava empatična osoba može biti znak da se dešava nešto nepravedno. Intenzitet i trajanje ljutnje i sličnih osećanja mogu ukazivati ​​na stepen nepravde koju osoba trpi. Prepoznavanje, identifikovanje i poštovanje besa omogućava empatičnoj osobi da obradi svoje emocije, razume ih i konstruktivno ih reši. Ukoliko već nije, empata će možda morati da nauči da postavi zdrave granice. Ljutnja po svojoj prirodi takođe može biti i odbrambena - u tom slučaju znači da postoji nesigurnost kojoj je potrebno posvetiti pažnju, i razrešiti je. Mit #2: Empate su uvek empatične U mnogim situacijama, empatija osobe se gasi nakon što prijatelj ili voljena osoba pokažu dosledan ili ekstreman nedostatak empatije. Uzmimo za primer Marka i Anu. Njih dvoje su u vezi. Tokom prve godine zabavljanja, Marko je polomio ruku. Ana se stalno nerviala kada je Marko tražio pomoć. Par meseci kasnije, Ana je udarila nožni prst na ivicu kreveta. Marko joj je pomogao, ali nije osećao mnogo empatije. Pomislio je da je loša osoba. U ovom scenariju, na Markovu empatiju prema Ani uticao je Anin sveprisutni nedostatak empatije prema Marku. Mit #3: Empate ne mogu biti lideri Često je prisutno uverenje da je empatična osoba „meka“ i da ne može takmičar ili lider. Ovo je netačna pretpostavka. Istraživanja pokazuju da su emocionalno inteligentni ljudi možda i najbolji lideri. Empatija je kamen temeljac emocionalne inteligencije. Osoba koja nastoji da prvenstveno ima razumevanja ne mora se nužno predati ili imati niska očekivanja. Naprotiv, emocionalno inteligentne osobe obično osnažuju druge, podstiču ih i grade odnose od poverenja. Takve odnose najčešće i omogućava njihovo saosećanje. Ljudi kojima nedostaje empatija imaju tendenciju ka simpatiji jer ih ona ne dotiče na ličnom nivou. Simpatija vodi u sažaljenje koje udaljava dvoje ljudi, a osobu koja se sažaljeva stavlja u obezvređenu poziciju. Pojedinci na moćnim pozicijama tada mogu poželeti da spasu osobu. Biti heroj i spasiti nekoga može biti i sebičan čin kojim se hrani ego. Štaviše, čin spasavanja može lišiti osobu samoefikasnosti. Zato je mnogo efikasnije i nesebičnije pokazati empatiju. Uzmimo za primer šeficu koja organizuje sastanak za svoj tim. Jedna od članica tima, Marina, uporno postavlja pitanja o mogućnosti rada od kuće. Šefica postaje odbrambeno nastrojena, prekida je, i pasivno-agresivno je kažnjava tako što neće razmotriti njeno unapređenje. Ipak, šefica saoseća sa Tamarom koja se uvek slaže sa njom. Ona favorizuje Tamaru i tretira je drugačije. Sa druge strane, Marina, koja se zalaže za svoje potrebe jer ima malo dete kod kuće, ne dobija ni parvo glasa. Marina, koja je odličan radnik, cenzuriše sebe i svoje ideje jer biva kažnjena ako kaže nešto što šefica ne želi da čuje. Tamara, sa druge strane, retko doprinosi, ali je stalno nagrađivana. Čitav tim pati jer dobre ideje i kreativnost bivaju odbijeni ako se ne uklapaju u nečiju usku perspektivu. Zamislimo sada da šefica pozove Marinu u svoju kancelariju i sasluša njene potrebe. Ona saoseća sa njenom situacijom i radi na tome da dozvoli Marini da privremeno radi od kuće, sa jasno definisanim očekivanjima. Obe strane se osećaju dobro i zadovoljne su postignutim kompromisom. Poverenje raste i postaje temelj za godine odlične saradnje. Njihova saradnja dalje može osnažiti ceo tim. Empatija kao izvor snage Ponekad se empatija ili ljubaznost pogrešno tumače kao slabost, što je velika greška. Osoba koja je empatična povezana je i sa svojim emocijama, uključujući i one uznemirujuće. Ovo joj pomaže da ode u dubine, i omogućava nove uvide. Osoba koja je na taj način samosvesna i odgovorna uči iz svojih grešaka i sposobna je za promene i rad na sebi, kao i za empatiju prema drugima jer može brzo da pristupi neprijatnim ljudskim emocijama kao što su zabrinutost, razočarenje, povređenost, bes, sram, zbunjenost, itd. Često ljudi kojima nedostaje empatija u međuljudskim odnosima imaju i deficite u samosvesti. Nisu u dodiru sa svojim neprijatnim emocijama, i kriju se iza krute i robusne odbrambene strukture. Ona ih štiti od nelagodnosti koju mogu prouzrokovati samosvest, uvidi i empatija. Njihov odbrambeni mehanizam najčešće se sastoji od projektovanja, narcizma i izigravanja žrtve, kako bi očuvali svoju krhku srž. Empatične osobe se često bore same sa sobom. Mogu doživeti intenzivnu anksioznost kada im empatija nije uzvraćena, ili kada se njihova sopstvena empatija ugasi jer su loše tretirani. Pored toga, sklonost ka samorefleksiji i introspekciji često ih dovodi do preteranog razmišljanja. Ipak, uvek je bolje biti savesno ljudsko biće, a moć i lepota empatije omogućiće da njene negativne strane budu daleko nadmašene.