#dekica

comfy nights

View On WordPress

Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk zapita dedu: - Deda, koliko ti imaš godina?  Deda odgovori: - Da razmislim... Rođen sam pre televizije, vakcine za dečju paralizu, fotokopirnog aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta. Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu jos izumeli klima-uređaje, mašine za pranje i sušenje rublja (rublje su jednostavno prali i vešali ga da se suši na svežem vazduhu). Čovek nije bio na Mesecu, nisu postojali mlazni avioni. Venčao sam se s tvojom bakom i živeli smo zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama. Reč 'gay' je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca. Za lezbejke nismo uopšte čuli. Muškarci nisu nosili minđuše. Rođen sam pre računara, paralelnih studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće. Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s 'gospodine', a žene s 'gospođo' ili 'gospođice'. Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa stupila u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da joj ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno išli su da joj kupe i donesu kartu. Muškarci su išli rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, one su se prve propuštale u lift i iz njega, muškarci su im uvek primicali stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne ustanu ako su sedeli. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, makar samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili bilo koja druga vrata i ženama pomagali da skinu kaput. Naš život je bio određen s 10 zapovesti, trezvenim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanjem prema zakonu i ispunjavao se plodnim životom s bližnjima. Naučili su nas da razlikujemo dobro od lošega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice. Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi. Ozbiljna veza je značila da smo u dobrim odnosima s braćom, sestrama i ostalom daljom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama. Time sharing je značilo da porodica letuje s drugim porodicama, a ne da deli prostor s neznancima. Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD-e, DVD-e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare. Notebook je bila sveska. Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ni satovi, kućni aparati nisu imali svetlećih pokazivača. Kada već govorimo o aparatima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio - budilica. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo. Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pričekati bar 3 dana. Fotografija u boji takođe nije bilo. Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan , to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda s natpisom Made in Korea , Taiwan ili Thailand , a pogotovo Made in China nije ni bilo. Nismo čuli za Pizza - Hut ili McDonald's, niti za instant kafu, veštačke zaslađivače... Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće koštalo je 10 centi. Novi automobil je koštao 1.000 $, ali ko je imao toliki novac? U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili. Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena želi muža da bi imala dete. Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?  - E, deda... Više od 200 godina!? - odgovori unuk.  - Ne, dragi moj, samo pedeset!

PROZOR u dvorište Sat je zacvrkutao jednom.Pa drugi put. Pa još… Mrzio je taj zvuk. To kinesko čudo. Podsjećalo ga je na ptice zatvorene u krletci. A to mu je izazivalo nagon na povraćanje. Dovodilo ga pred zid. Pozivalo: udari glavom, napravi rupu, možda pobjegneš. Trči… trči vrištali su mišići njegova tijela. Majka mu je, ... http://dlvr.it/CW9WPM

★.★ ʕ•ﻌ•ʔ