Znate li na šta potrošimo polovinu vremena koje provedemo budni? Na zadovoljavanje sopstvenih želja[1]. Ako je to tačno, onda podatak da čak 88 odsto novogodišnjih rezolucija ostane mrtvo slovo na papiru i ne predstavlja posebno iznenađenje. Štaviše, rezolucije formulisane u vidu napora ka samoodricanju – „prestaću da pušim“, „neću konzumirati alkohol“, „odreći ću se slatkiša“, „smršaću“ i sl. – posebno su sklone da nikada ne budu realizovane.
Zašto se tako teško odupiremo iskušenjima i ne uspevamo da eliminišemo sitna zadovoljstva za koja smo svesni da nam štete?
Roj Baumajster (Roy Baumeister), psiholog na Univerzitetu Floride u Talahasiju, mogao bi veoma precizno da odgovori na ovo pitanje: Zato što je samokontrola kao mišić[2], tj. ima ograničen kapacitet; kao što preopterećenje bicepsa dovodi do njegovog zamora i privremene oduzetosti, tako previše napora ka samokontroli dovodi do zamora ega[3] i privremene nemogućnosti samoregulacije ponašanja.
U jednom od eksperimenata, Baumajster i saradnici naveli su učesnike u istraživanju da poveruju kako su uključeni u studiju percepcije ukusa. Jedan po jedan, subjekti su ulazili u prostoriju u kojoj se nalazi pećnica, puna tek ispečenih čokoladnih biskvita. Ispitanik zatim seda za sto na kojem se nalaze dve činije: u jednoj je čokoladni keks, u drugoj – salata od rotkvica.
Trećini ispitanika istraživači su rekli da smeju da jedu samo rotkvice. Drugoj trećini data je instrukcija da smeju da jedu samo čokoladni biskvit. Preostala trećina subjekata nije učestvovala u ovom delu eksperimenta.
Eksperimentatori sada napuštaju prostoriju, a uključuju se skrivene kamere. Kako su se učesnici u studiji ponašali za vreme petominutnog odsustva istraživača?
Video zapis svedoči da su subjekti iz grupe „samo rotkvice“ uspevali da ispoštuju zadatak, ali ne bez napora: neki su jeli rotkvice pogleda prikovanog za činiju s kolačima; drugi su povremeno posezali za biskvitom kako bi ga samo pomirisali. Sve u svemu, nastojali su da se kontrolišu.
U finalnoj fazi eksperimenta učestvovali su svi ispitanici. Imali su na raspolaganju 30 minuta za, kako im je rečeno, jednostavan kognitivni zadatak. Trebalo je da pronađu izlaz iz lavirinta, nalik onima koje srećete u enigmatici. Trik se sastojao u sledećoj „sitnici“: lavirint je konstruisan tako da iz njega nema izlaza.
U proseku, ispitanici su odustajali od rada na zadatku nakon 20 minuta. Subjekti iz grupe „samo rotkvice“ povlačili su se, međutim, znatno ranije; prosek za tu podgrupu iznosio je osam minuta. Samokontrola, odnosno odupiranje iskušenju, ispostavilo se, ima svoju psihološku cenu.
nastavi čitanje
