#ateizam

Ljudi vole jednostavne filozofije, lako probavljive istine i sigurne zone misli. Vole svijet u kojem nema potrebe propitivati vlastitu nutrinu. Zato su riječi Hawkinga i Lennoxa odjeknule: jedan se boji mraka, drugi se boji svjetla. No iza tih rečenica krije se ono što nadilazi i znanost i filozofiju — sukob između stvarnosti koju čovjek vidi i stvarnosti koju odbija priznati. Jer svijet u kojem…

Kad bi Biblija bila djelo čovjeka, nalikovala bi svim ostalim religijama i filozofijama svijeta: bila bi utješna bajka, niz rituala koji smiruju savjest, filozofski sustav koji slavi ljudski razum ili moralni kodeks koji pomaže čovjeku da se osjeća pravednim. Ljudi ne pišu knjige koje razotkrivaju njihovu tamu, koje ponižavaju njihov ponos i bacaju ih ničice pred svetim Bogom. Ljudi pišu mitove…

ZAŠTO VJERA NIJE IŠČEZLA IZ JAVNOSTI?

Cilj naučnog skupa “Sekularizam i religija: BiH i regija”, koji se održava danas u Sarajevu u Franjevačkom samostanu na Bistriku, jeste potaknuti pitanja koja se tiču odnosa sekularnog i vjerskog odnosno potaknuti dijalog ovih dviju nekad suprotstavljenih pozicija.

Promišljanja o odnosu sekularizma i religije iz filozofske, sociološke, političke i teološke perspektive sadrže radovi odgovarajućih…

Sud u Egiptu ne toleriše ateizam

WWW-Egipatski sud osudio je Karima Ašrafa Mohameda Al-Bana na tri godine zatvora, zbog optužbe za nepoštovanje Islama i vrijeđanje božanskog, prenosi Daily News Egipt.

Problem je nastao kada je Al-Bana optužen da je na svom Facebook profilu objavljivao članke koji  omalovažavaju Islam.

Borac za ljudska prava u Egipatskoj Inicijativi za zaštitu slobode govora, Išak Ibrahim, kazao je da je Al-Bana…

Richard Dawkins gostuje na novom albumu Nightwisha

Naredni album Nightwisha će ugostiti čuvenog ateistu, profesora Richarda Dawkinsa.

(more…)

Položili ste ispit s najvišom ocenom. Očekivano; osim što ste inteligentni, temeljno ste se pripremali i savladali gradivo. Iznenađujuće je da na nedavnom važnom ispitu niste prošli, ali to svakako ne govori previše o vama i vašim akademskim kapacitetima; profesor je tog jutra ustao na levu nogu i postavljao vam sve sama trik-pitanja.

Opisani način rezonovanja u psihologiji je poznat kao atribucija u sopstvenu korist – tendencija da svoje uspehe pripisujemo internalnim faktorima, kao što su osobine ličnosti, a neuspehe eksternalnim, kao što su situacija (profesor je ustao na levu nogu) i priroda stimulusa (trik-pitanja). Reč je o tek jednoj od instanci fundamentalne greške atribucije, kojoj smo skloni kada objašnjavamo uzroke ponašanja drugih ljudi, s tim što tada često rezonujemo dijametralno suprotno: negativne ishode pripisujemo unutrašnjim, a pozitivne spoljnim činiocima (kolega je dobio visoku ocenu zato što je imao sreće ili zato što mu je profesor naklonjen, a pao zato što je lenj i ne preterano pametan).

Atribucija u sopstvenu korist nije jedina prečica kojom se služimo da bismo očuvali samopouzdanje. U kontekstu poređenja na relaciji ja-drugi često aktiviramo mehanizam koji socijalni psiholozi nazivaju efekat bolji-od-proseka. Kao što sam naziv sugeriše, ovaj fenomen se ogleda u prenaglašavanju ličnih pozitivnih osobina i sposobnosti, što pojedincu potom omogućuje da sebe vidi kao natprosečnog po određenim karakteristikama.

Mada se na prvi pogled stvar čini prozaičnom, predimenzioniranje sopstvenih kvaliteta može imati ozbiljne implikacije. Ako, na primer, većina vozača sebe smatra natprosečnim, što je matematički nemoguće, onda to znači da ulicama i putevima svakodnevno krstari armija ispodprosečnih vozača, ubeđenih u vlastitu izuzetnost za volanom. U slučaju lekara, ulazimo na još ozbiljniji teren: ispodprosečni hirurg samouvereno se prihvata složenog zahvata, koji je mogao prepustiti (objektivno) sposobnijem stručnjaku.

Skeptik bi mogao reći da psiholozi neguju preterano pesimističnu sliku čoveka, odnosno njegovih sposobnosti za samoprocenu. Statistički gledano, postoji mogućnost da je većina ljudi zaista natprosečna u pogledu brojnih osobina. Na primer, distribucija vozačkih sposobnosti u populaciji može biti takva da mali procenat ekstremno loših vozača srozava prosek, čineći većinu istinski iznadprosečnom.

Da bi testirao validnost ovakvog prigovora, tim engleskih psihologa, predvođen Konstantinom Sedikidesom (Constantine Sedikides), profesorom socijalne psihologije na Univerzitetu u Sautemptonu, zatražio je od 85 zatvorenika, starosti između 18 i 34 godine, osuđenih za krivična dela s elementima nasilja i pljačke, da procene sopstvene prosocijalne kvalitete. Šta su pokazali rezultati[1]? U poređenju s „prosečnim zatvorenikom“, učesnici u studiji ocenili su sebe kao moralnije, ljubaznije, darežljivije, vrednije poverenja drugih i poštenije. Da stvar bude interesantnija, isti rezultati dobijeni su i kada je od zatvorenika zatraženo da se uporede s „prosečnim građaninom“. Jedini izuzetak odnosio se na parametar „poštovanje zakona“, gde su subjekti sebe videli kao prosečne, odnosne jednake s „prosečnim građaninom“.

Nalazi britanskih psihologa su na liniji s rezultatima[2] pređašnjih istraživanja efekta bolji-od-proseka u domenu intelektualnih performansi. Ona pokazuju da upravo pojedinci s najslabijim (intelektualnim) performansama najviše precenjuju sopstvene (intelektualne) kapacitete/sposobnosti. Zatvorenici, osuđeni zbog pljački i nasilnih krivičnih dela, koji sebe vide kao moralnije, poštenije i vrednije poverenja od „običnog građanina“, savršeno se uklapaju u takvu matricu. Gde je u celoj priči mesto vernika, šampiona u samoprocenjenoj superiornosti u pogledu pitanja morala? Ili, da li i koliko ateisti dominiraju zatvoreničkom populacijom, po definiciji bogatom pojedincima amoralnog i/ili nemoralnog ponašanja?

„Čitav islamski svet iznedrio je manje nobelovaca nego Triniti.“ Britanski biolog i perjanica Novog ateizma Ričard Dokins (Richard Dawkins) letos umalo nije razapet zbog tvita ovakve sadržine. Gnevnim foloverima promaklo je, međutim, da je dva dana ranije, u časopisu Personality and Social Psychology Review, objavljena studija[1] čiji rezultati sugerišu da ono što Dokins implicitno pripisuje muslimanima važi za verujući svet generalno: Religioznost i inteligencija ne idu zajedno.

„Između inteligencije i religioznosti postoji pouzdana negativna korelacija.“ Tako glasi ključni nalaz metaanalize kojom su obuhvaćene 63 psihološke studije na temu odnosa između religijskih uverenja/ponašanja i inteligencije, publikovane u periodu 1928-2012. Tačnije, negativna korelacija zabeležena je u 53 od ukupno 63 studije, dok je u proestalih deset istraživanja, među kojima su studije izvedene na uzorku studenata crkvenih univerziteta[2], između religioznosti i inteligencije utvrđena pozitivna korelacija. Snažna negativna korelacija javlja se kao rezultat u 35, a snažna pozitivna korelacija – u dva slučaja.

Autori metaanalize, psiholozi Miron Zakerman (Miron Zuckerman), Džordan Silberman (Jordan Silberman) i Džudit Hol (Judith Hall), definišu inteligenciju kao „sposobnost rezonovanja, planiranja, rešavanja problema, apstraktnog mišljenja, razumevanja složenih pojmova, brzog učenja i učenja na bazi iskustva“. U pitanju je, dakle, tzv. analitička inteligencija, odnosno standardno shvaćena opšta kognitivna sposobnost[3] ili g-faktor[4]; u uzorak studija obuhvaćenih metaanilizom nisu ušla istraživanja koja se bave drugim oblicima inteligencije – na primer, kreativnom ili emocionalnom inteligencijom – o kojima unutar psihološke nauke nema zadovoljavajućeg konsenzusa[5].

Kada je reč o religioznosti, istraživači su je shvatili kao stepen uključenosti pojedinca u njene različite aspekte: subjektivne, kao što su verovanje u boga i natprirodna bića uopšte i oslanjanje na veru u cilju ublažavanja egzistencijalnih anksioznosti (na primer, strah od smrti); bihejvioralne, kao što su praktikovanje molitve, odlazak na bogosluženja, članstvo u verskim organizacijama i sl. Očekivano, subjektivni aspekti religioznosti, intrinzična religioznost, snažnije modeluju negativnu korelaciju između inteligencije i vere u boga nego njeni bihejvioralni aspekti, tj. ekstrinzična religioznost (upražnjavanje religijskih rituala i učešće u radu verske zajednice mogu biti posledica konformizma ili instrumenti za postizanje sasvim profanih ciljeva).