#strasno

Zasto osecanja ne mogu da se iskljuce i ukljuce po potrebi? Zasto se oci zatvore kada to najmanje treba da urade, pa budu slepe za ocigledne stvari? Ili se pak otvore i vidi i sto treba i sto ne? Kasnije budu povredjene i oci, usne i glupo, naivno srce! Zasto ne mogu da ne osecam nista? Zasto zelim to? Zasto pustam srce da hrli u trnje, zasto ga guram sa litice pravo u provaliju? Zasto sam glupa, zasto dozvoljavam sebi da budem povredjena? Da li je voleti i biti povredjen isto? Zasto je sada jedno, a kasnije drugo? Zasto patim? Kako sam samo mogla biti tako glupa?! Koja glupaca, u ljubav poverovala? Ljubav koje vec davno nema.

Sjedim tako u sobi zajedno sa tišinom kad nešto pokuca na prozor. Kroz glavu mi prolazi milion scena iz horor filmova i polahko ustajem i sklanjam paravane. Na prozorskoj dasci leži tvrdokrilac. Ljudi moji mislila sam da me neko došao ubiti ali što baja može biti strašna nadmašilo je i horor :)

“O mestima tužnim i dubokoj noći”, Vidosav Stevanović