#mlava

Ćoka me je, u povratku s Kalenića  ― koji je navodno obišla posle sto godina ― upozorila kako su se neki “padobranci” (dobar naziv za svaštare koji su prethodne večeri iskopali nešto iz kontejnera, možda ga ubuduće budem koristio) osilili i nekakvu hrpu knjiga prodaju za 300 dinara po komadu.  ― Ma, tebi su tražili trista jer si seksi!  ― rekao sam joj i momentalno navukao najjednostavniju, ne baš elegantnu ali ni klošarsku Kalenić-kombinaciju: tamnoplavu majicu sa ispupčenim natpisom BLACK, šlampavi dekara-džemper na raskopčavanje, smeđe pantalone sa nogavicama po kojima su još bili tragovi bljuzgavice (koju su naneli ili automobili ili mali retardi iz Neimarskog parka), te za kraj šal i kapu koji su se još osećali na duvan od sinoćnja tri sata u Akademiji. 

Jezdio sam uz Čubursku s osećajem da znam gde idem. Iako taj osećaj često može biti poguban po ovako osvedočeno pogubljene mušterije, tako sam konačno dobio priliku da gledam oko sebe. Shvatio sam da je Čuburska, u poslednjih pola godine, postala nebezbedno gradilište. S obe strane, na ćošku s Čuburskim parkom, prostiru se blatnjave ruševine (ne, Zebald njih ne bi voleo) zagrađene običnom narandžastom trakom koja bi trebalo da dovoljno sugestivno upozori šetače da se ne približavaju. I da li je moguće da su sva tri gradilišta koja sam sreo napuštena? Moguće. Nekakvo rešenje stoji po poljuljanim limenim ogradama, kiša i sneg su ih isprali, a unutar ruševina (ili započetih temelja?), pored ostataka bivših kuća, sablasno se beli omanje zaleđeno jezero. Moja procena je da će se odgovorni setiti da u potpunosti zagrade i obezbede svoj zabašureni posao tek kad primete kako iz tog čuburskog jezerceta viri nečija ruka. 

Tako naoštren na svet i spreman na cenkanje, na Kaleniću doista i naiđem na Ćokine dripce. Stolovali su u odeljku koji je do pre petnaestak dana služio za prodaju jelki i badnjaka. Ali među njihovim razvučenim koferima, prostirkama i nečemu za šta ne znam kako bih ga drugačije mogao nazvati nego mikro-trambolina, mrka kapa. Pregršt nezanimljivih paperback writera. Jedan, koji ide za mnom u stopu, po svoj prilici pristojan, jer mi ne upada u razgledanje, saginje se tek pošto sam ja prošao kroz dve-tri hrpice a gazda mu, zabrinut za njegove hemoroide, dobacuje: 

― Trista! Eto, da proceniš da li da čučneš! 

Obišao sam i Maricu (ništa) i Stojana (tropa), jednu Cigančicu koja je, kako se uhvatim za koji knjižuljak s njene tezge, gledala u tom pravcu kao da tek tada postaje svesna šta sve ima (nula); te jednu polunemu prodavačicu koju sam svojevremeno prekorio što cepa ispunjene listove iz svezaka (-), a onda jednog koga sam prekorio što je s neke Istorije filozofije skinuo omot koji je prikazivao Predraga J. Markovića iz slavnih kviskoteka-dana (pa mi se otad neobično ljubazno javlja!) ― i kad sam se našao uz ogradu, na ćošku Viške i Maksima Gorkog, među dva-tri priručnika za strane jezike dohvatim se ove tamnozelene krokodil kože. 

― Trista! ― kaže pajtos, nabacivši facu dobroćudnog komšije veselnika, kao da mi čini uslugu.  ― Druže ― ote mi se ― znaš li koliko bih ti dao? ― Daj dve banke i idi! ― kaže Ciga pokušavajući na brzinu da me smekša, ali svejednako me pažljivo slušajući. Ne može da se izvuče. Prostirkica mu je na samom ćošku pijace i neosporno mu se žuri. U prednosti sam. Bilo mu je jasno da mi je to jasno.  ― Dao bih ti, brate, sto! ― Naravno, ne ispuštam Tagebuch.  ― Pa daj! ― reče mladić ne gubeći veselost ― znaš da sa mnom možeš kako hoćeš!

Hehe-hehe, hihi-hihi, izbrojim dve pedesetice, iskočim iz čučnja i guzicom dokačim kvrgavi prst neke babe koja me je od tog trenutka sumnjičavo zagledala. Tek kad sam zamakao u Maksima Gorkog, poskakujući preko barica kao jarić, prošao pored (zamandaljenog) Maksija pa Skvera Soje Jovanović, zavukao se pod abribus da me s krovova ne saleti kap ili santa, otvorim ulov: rokovnik sa zaobljenim listovima pozlaćenih ivica. Pa kaže:  

I ko bi rekao! Nije žensko! Izgubio bih opkladu! I opet, ko bi rekao da će se i ovde ispostaviti još jedno opšte mesto buvljačkog ulova: najbolji deo sadržaja u ovom rokovničiću je upravo posveta. 

Reč je, pređimo na stvar, o tefteru za pesme. Vlasnik (nije se potpisao) ispunjavao ga je vrlo sporadično, u periodu od 21. oktobra 1970. pa sve do četvrtog januara 1974. Ali ni to nije činio redom, stranicu za stranicom, nego kako mu dune. Upravo, kao da je u ovu svesku prepisivao, na uredniji i čistiji način, pesme iz nekog drugog teftera, koji mora da je bio skladište sirovog materijala. 

O stihovima? Šta reći, nego citirati, na primer, od početka: “U danima davnim/ ostala si davna/ samo je bliska/ blizina moje nade/ ostale negde na dnu/ U tami...”  Uočljiva je, primera radi, sklonost ka mešanju temporalnih koordinata: “U danima davnim/ ostaćeš mi uspomena?!” I ne može da se uzdrži da zvekne upitni uzvičnik, sav začuđen svojim srećnim ulovom (kao ja kad sam ubo njegovu svesku!) Ono što najviše upada u oči jeste to koliko je pesnik na svakoj pojedinoj strani bez linija i bez kocki vodio računa o grafičkom izgledu stihova na stranici, da ne kažem o prelomu: slovca su mu sitna i čitljiva, stihovi grupisani uglavnom uz desnu marginu. Ispunjavao je samo desne stranice i svaka pesma je morala da stane samo na jednu. Nesumnjivi znaci da sam se našao u prisustvu sveskopisca. 

(Ah, sad me ova opaska podseća na to kako sam, davno, jednoj simpatiji dao svesku (sećam se, bila je svetložutih korica) u kojoj sam za nju prepisao nekakve pesme; njen glavni utisak bio je: “kako ti je lep rukopis!!!” Razume se, ljubav je odmah otišla dođavola... Ali čekaj, možda je i ovu svesku čuvala pesnikova simpatiješka?)

O poreklu i drugim znakovima ljudskog prisustva? Ah! Posle dužeg DB-ovskog traganja unapred i unazad naišli smo da se na jednom istrgnutom listu spominje reka Mlava. Eto otprilike jedine eliminacione ključne reči. Ali kao što pesnici u tom, recimo, adolescentskom dobu, mada to može da zavara, vole da rade, tako i ovaj zamućuje svaku prostornu odrednicu: “Sećaš se leta/ Mutnih voda/ Što prođoše Mlavom/ i tvojim telom...” Tako i Mlava postaje neka simbolična, apstraktna Mlava bez obala s kojom ni pesnik nije znao šta da radi. 

S nekog pseudo-psihoanalitičkog stanovišta čitalac bi mogao da nasluti da se pesnik zaljubio u osobu (ženu, po svoj prilici?). Međutim, toliko joj se približio da je neminovno ušao u friendzone. Zato je sam, dalekovid, već na početku svog pesničkog projekta, rešio da joj to nikada neće saopštiti (”Jedno osećanje ostaće tajna” 17.12.72.)

Kako odmiče vreme u pisanju i prepisivanju pesama, tako se i pesnikov rukopis tanji i smanjuje, da bi me, taman kad sam bio siguran da neću naići ni na kakvo iznenađenje, poslednjim stihom (hronološki) poslednje pesme od četvrtog januara ‘74. (Odbacih sve ono što ljudi/ nazivaju moralom) zveknuo tačno tamo gde treba: u dušu: 

                                                  I gledasmo put sunca                                                                       Kako ga nema 

Sudeći po, evo, poslednjem zapisu u svesci, posle kojeg sledi još dvadesetak praznih zlaćanih listova, budi nam dopušteno da naslutim da se pesnik posle ove simbolističko-gasovite vežbe u prelamanju stihova otisnuo u vode ― hedonizma! Budi nam dopušteno da mu to poželimo (u prošlosti!) 

Sad vam je sasvim jasno zašto me, posle ovog iščišćenog apstraktića zanima prva ruka ove sveske! Evo, za nju ću dati i dve banke!

Source - (  www.turizamiputovanja.com ,  www.tozagubica.rs , www.2bike.rs )

VRELO MLAVE - SRBIJA ( SPRING MLAVA - SERBIA )