#andric

Thank you for the tag, @talesofsorrowandofruin

Last line I had to rewrite in Changeling Edits was...

"So you can smile," Andric teased, and she lifted an eyebrow, but couldn't quite push the grin off her face.

"Sometimes," she admitted, reluctantly, but the vampire didn't push and instead glanced across the field to watch Cara and Booker, before sobering.

Tagging forward, with no pressure, to...

Odlučila sam da počnem da pišem preporuke za knjige koje sam čitala. Ne, neću postati book bloger, samo želim da podelim sa vama iskustvo čitanja (ipak se mi dugo znamo, a čitanje je veliki deo mog života). Ovo neće biti recenzije, neće biti prepričavanja, već isključivo moj doživljaj onoga što sam imala prilike, ili što sam morala da pročitam. Kao što možete pretpostaviti, mart je bio posebno plodan:

 Slikar modernog života, Šarl Bodler - zanimljivi eseji o modernom umetniku, o pesniku-šetaču, o opravdanosti šminkanja i pohvali veštačkog. Ko voli Bodlera, ne sme propustiti. Knjiga je kratka, brzo se čita, stil je prijemčiv i lep. Verujem da bi se dopala i onima koji nikada nisu čitali Bodlera. 

Smotuljci, Draško Simikić - nekoliko pesama iz ove zbirke mogli ste već da vidite na mom blogu. Smatram da sama zbirka ima nekoliko dobrih pesama posle kojih zastaneš i zamisliš se, ali ljubavni ciklus, na primer, prilično je slab. Možda sam očekivala više? Možda sam već previše citata iz ove zbirke pročitala na društvenim mrežama? Nikada nećemo saznati.

Boldvin, Milica Vučković - ovo je jedna moćna knjiga, gorka, bašmebriga knjiga, brigameje knjiga, koja neodoljivo poziva na samopreispitivanje. Devojka koja se nalazi na klinici za rehabilitaciju (ili nečemu takvom), a koja je bila/jeste alkoholičarka ima onu uznemirujuće poznatu potrebu da ljude posmatra i analizira, a da se od njih izoluje. Apsolutne preporuke. Plakala sam čitajući je, ako vam išta znači.

Gospođica, Ivo Andrić - prva audio knjiga koju sam poslušala u životu. Andrić je moja ljubav, u samom vrhu liste mojih omiljenih pisaca koji nikada, baš nikada ne izneveri. Način na koji prikazuje karakter i razvojni put jedne ličnosti, ovoga puta izuzetno štedljive žene i tvrdice, besprekoran je, a u današnjem dobu posebno dolazi do izražaja jedno od glavnih pitanja: da li nam je novac gospodar i kakve smo mu mi to sluge?

 Veliki juriš, Slobodan Vladušić - roman mog omiljenog profesora sa fakulteta. Jedna epopeja o Prvom svetskom ratu, o zaboravljenim herojima, o tome šta herojstvo uopšte znači, pa još sve vešto sklopljeno u jednu krimi-dramu sa ljubavnim elementima. Smiren ton, dostojanstven, knjiga se ne čita brzo, ali vuče na čitanje. Podseća na to da naši preci nisu ginuli uzalud, ukoliko prihvatimo njihovo nasleđe i čast da budemo njegov deo. Podseća da patriotizam nije ružna reč, i da smemo da volimo zemlju iz koje smo potekli (da, “makar” to bila i Srbija).

Zvuci iz podmornice, Marija Jovanović - volim knjige Marije Jovanović. Smatram da je jedna od boljih naših spisateljica 21. veka. I dalje mi je najbolja njena knjiga Spletkarenje sa sopstvenom dušom, ali i ova ima sve prepoznatljive odlike njenog stila: nema suvišnosti ni pretencioznosti, u srži priče su porodica i ljubav, a ova knjiga posebno navodi na razmišljanje o tome da li je istina koju pričamo sebi zaista istina, i jesmo li spremni da pogledamo i drugu stranu priče.

Komo, Srđan Valjarević - predivna knjiga. Bukvalno, uhvatila sam sebe da se smešim dok je čitam. Neverovatna su pitanja koja su proizašla iz tog čitanja: da li je zaista okej ne raditi ništa? Zašto češće ne dopustim sebi da ne radim ništa? Da li zaista postoje ljudi koji šetaju, posmatraju, druže se sa ljudima bez mnogo komplikacija? U ovoj knjizi nema drame, a još je lepše što posle nje shvatite da i ne mora da bude da bi vam život bio dobar i zanimljiv. Sva moranja koja sami sebi namećemo, ili dopuštamo da nam drugi nametnu, samo su bespotrebna nagvaždanja Velikog Ega koji neće da ućuti dok ne postanemo mizerni, i u toj mizeriji čudno zadovoljni sobom. Ova knjiga nam oduzima to zadovoljstvo. Daje, ipak, zauzvrat nešto mnogo vrednije.

Otkako sam kupila labuda, Tanja Stupar Trifunović - oh maj Gad. Koliko divna knjiga. Sto stranica uživanja, sto stranica koje poželite da slikate, prepišete, zapamtite, i da pošaljete  svima. Knjiga o ljubavi, o traumi, o slabostima, o jadu egzistencije, ali i, meni lično najvažnijem, o onoj razarajućoj strasti koja nas opustoši pre nego što nas dovede konačno do nas samih. Što bi rekla jedna moja poznanica, ovo je knjiga za pusto ostrvo, i knjiga koju ćete poželeti da poklonite svima.

Pismo o poeziji, Dragan Stojanović - knjiga o pet pesama Borislava Radovića. Dragan Stojanović piše pošteno, minuciozno, bez proizvoljnosti. Dopalo mi se što povezuje sa delima svetske književnosti, bez pretenzija da time da neki konačan odgovor ili interpretaciju pesme. Ovo je knjiga koja te podseti zašto voliš da tumačiš književnost. I ona koja ti da snagu da se time baviš odgovorno.

Šta ostaje od oca, Masimo Rekalkati - obožavam kada je stručna knjiga napisana zanimljivo, razumljivo, bez apstrakcija koje te navode da se zapitaš da li ste pisac i ti sa iste planete. Ovo je psihoanalitička studija, može se reći, o fenomenu “isparavanja očinske figure” u hipermodernom dobu, i o tome šta zapravo ostaje od oca. Jedna od važnijih misli je ta da nasleđe naših očeva nećemo moći da dobijemo ili da se njime služimo ako ne prestanemo da ih idealizujemo, i ne prihvatimo da ni oni nemaju odgovore o smislu postojanja. Ono što ostaje nakon tog prihvatanja jeste čin koji omogućuje dublje povezivanje, ali i dublje osećanje samog života.